Profesor Savić: Samo miljenici vlasti mogu da posluju bez rizika

Profesor Savić kaže da je za veliki broj ljudi u Srbiji karakteristična krilatica: "uzmi robu naplati, uzmi kredit ne vrati".

- Kada to sve dodamo traljavom, sporom, neefikasnom, ponekad podmitljivom i koruptivnom pravnom sistemu onda je potpuno jasno da je jedna kategorija stranih, a i domaćih investitora u Srbiji obeshrabljena i da posluje na sopstveni rizik - ocenio je profesor.

Srbija je po mnogim istraživanjima i izveštajima zemlja sa najnižim stepenom vladavine prava u Evropi. Koliko to utiče na dolazak stranih investitora?

- Za strane kompanije koje dolaze u aranžmanu Vlade Srbije uz subvencije ili druge vrste pomoći, nije važno u kojoj je meri zastupljena vladavina prava. Svi ostali strani investitori dele sudbinu građana i kompanija u Srbiji. Sticajem okolnosti dugo veštačim i imam prilike da često prisustvujem sudskim sporovima koji predugo traju. Bivši američki ambasador je ispričao da je njegov prijatelj biznismen, koji je došao da radi u Srbiji, prodao robu a nije naplatio, nije mogao čudom da se načudi da je prevaren i naravno otišao je iz Srbije. Ima ona krilatica "uzmi robu naplati, uzmi kredit ne vrati", koja je nažalost karakteristična za veliki broj ljudi u Srbiji. Kada to sve dodamo traljavom, sporom, neefikasnom, ponekad podmitljivom i koruptivnom pravnom sistemu onda je potpuno jasno da je ta jedna kategorija stranih investitora u Srbiji obeshrabljena i da dolazi na sopstveni rizik.

U kom smislu su povlašćeni vladini investitori?

- Oni koji dolaze uz aranžman Vlade ne trpe nikakve posledice. Niko od njih ne staje u red pred šalter pa da čeka dozvolu nekoliko meseci ili godina. Za njih to radi Vlada Srbija, ako ne direktno onda to ide urgentno. Da li ovi što rade "Beograd na vodi" čekaju neku dozvolu? Za njih to rade vladine agencije. Kad bi veliki investitori razmišljali o tome kakav je srpsko-ekonomski ambijent retko ko bi od njih investirao u Srbiji.

Sve odluke vlasti u mnogim oblastima vezuju se za jednog čoveka: predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Kako na takve okolnosti reaguju potencijalni strani investitori?

- Sličan je odgovor kao i na prvo pitanje. Svi se trude da dođu do predsednice vlade, do nekog ključnog ministra ili daj Bože do predsednika države. Sporno je to što se ne može ništa u Srbiji uraditi, a da neko od njih nije umešan. Loše je što mnogi od tih državnih službenika ne znaju da rade svoj posao.

Da li je i u kojoj meri rizično investirati u Srbiju?

- Za povlašćene investitore nema rizika. Šta je Srbija sve uradila za Fijat, mada ponekad mi se čini da je bolje da nije došao iako je ukupan efekat pozitivan što se njega tiče, ali ni blizu onoga što smo očekivali. Meni kao građaninu Srbije to ne odgovara zbog naših radnika jer oni žive život nedostojan čoveka u 21. veku.

Za koga je rizično da investira novac u Srbiji?

- Onima koji nisu miljenici vlasti svaka investicija je rizična. Na primer, ako firma koja nije u direktnoj konekciji s vlašću kojim slučajem dobije neki posao na izgradnji autoputa, naići će na velike probleme zbog drugih izvođača radova koji su bliski s vlastima.

Koliko podela na povlašćene i nepovlašćene privrednike nanosi štetu privrednom razvoju Srbije?

- Nanosi veliku štetu, zato što mi mislimo da živimo i funkcionišemo u liberalnoj privredi u kojoj je konkurencija vrhovni ideal. U praksi je sasvim drugačije. Tajkuni imaju svoje ministre, poslove u građevinarstvu dobijaju ljudi koji imaju tašnu, mašnu i nekoliko stalno zaposlenih radnika... Oni dobijaju poslove koji su pet puta veći od njihovih mogućnosti. I onda se poslovi rade nekvalitetno ili se probijaju rokovi ili se pišu novi ankesi. Pa, uzmimo samo rekonstrukciju Slavije za primer. Završetak radova je mesecima kasnio, pa su morali neke hemikalije da dodaju u beton da bi on mogao da vezuje na temperaturama koje nisu prolećne, a onda to povećava troškove proizvodnje i urušava kvalitet. Pošto ovde vlada deviza: "Malo pije, malo Šarcu daje", onda se skoro svi rokovi probijaju višestruko, dobijamo loš kvalitet radova, a platimo više.

Zašto se dijaspora ne odlučuje da investira u Srbiji?

- Više puta su ti ljudi obmanuti i oni imaju loša iskustva sa Srbijom. Pogrešno je što se ovde od njih očekuje da pomognu Srbiji, a ne da zarade. Irska je nekada bila jedna od najsiromašnijih zemalja Evrope, ali spasili su je investicije dijaspore iz Amerike. Dijaspora ima veliku ulogu i u Hrvatskoj, ali naš odnos prema tim ljudima, među kojima ima izuzetno bogatih, je pogrešan. Naša dijaspora je jednostavno digla ruke od Srbije.

Kako danas potencijalni strani investitori reaguju kada čuju da u srpskom parlamentu nema opozcije i da postoji problem sa funkcionisanjem institucija sistema?

- Njih je baš briga za to. Oni dolaze u neku zemlju da zarade novac i svejedno im je da li je to Srbija ili Mađarska. Idu tamo gde im se nude bolji uslovi, gde mogu biti sigurni da će njihov biznis uspeti. Je l' se sećate kada su radnici Fijata u Kragujevcu štrajkovali? Naša premijerka je tada podržala Italijane, a nije podržala sindikat i radnike. Ja ne znam nijednu uređenu zemlju gde je vlast stala na stranu poslodavaca, a ne na stranu radnika i građana. Srbija je prosto takva zemlja. Veliki igrači dolaze na sigurno u partnerskom odnosu sa Vladom Srbije i vlast te dogovore mora poštovati.

Kako komentarišete davanje ogromnih subvencija stranim investitorima, koje prelaze 150.000 evra po radnom mestu?

- Moja asistentkinja upravo radi doktorat na tu temu. Naišao sam na podatak da je država Srbija od 2014. do 2017. godine prosečno godišnje davala na različite intervencije ili pomoć privredi između 800 i 850 miliona evra. A u periodu od 2006. godine kada je Mlađan Dinkić počeo da deli subvencije stranim kompanijama pa do 2016. godine potrošeno je 550 miliona evra. To je u poslednjih par godina značajno više, ali ni blizu onoga što se troši na razne druge subvencije privredi. To je jedna od zabluda u Srbiji. Ja čak mislim da država Srbija treba da potroši značajno više novca za investicije, ali problem je za šta se izdavaja novac.

Za šta vlast izdvaja stotine miliona evra?

- Daju se ogromne subvencije za tehnologije najnižeg nivoa. Tamo ljudi primaju najniže plate, proizvodi se motanje kablova, tamo su proizvodi najnižeg nivoa složenosti, odnosno dorađenosti proizvoda. To su do zla boga jednostavni proizvodi. Fabrike koje otvaramo uz subvencije nemaju velikog uticaja na privredu. Većina radnika nema ugovore za stalno, to je tzv. agencijsko zapošljavanje sa platama koje su mizerne, preraspodelom radnog vremena da ljudi rade u cugu 108 sati, rade i subotom i nedeljom i na praznik i noćnu smenu. Niko im ne plaća prekovremeno. Što je još gore oni više nisu gospodari svojih života, gospodari njihovih života su kompanije u kojima rade, jer radnik ne zna kad će ga zvati poslodavac. Ne može ništa da planira, a ako kaže da nije zadovoljan uslovima i platom poslodavac će mu reći "koliko sam tu dužan, idi kući".

U kojoj meri je rizično i poslovanje domaćih privrednika, s obzirom na to da institucije sistema ne funkcionišu u najboljoj meri?

- Manji broj njih je vezan za neka ministarstva. U neko vreme smo imali vodeće tajkune koji su sastavljali srpsku vladu i oni nisu imali nikakvog rizika jer je država radila za njih. Svaka vlast ima svoje miljenike, odnosno svaki tajkun ima svoju vlast. Još uvek postoji neprihvatljivo visoka veza između politike i privrede, u smislu dobijanja poslova, odobravanja kredita iz Fonda za razvoj, odlaganja plaćanja poreza i doprinosa... Svako na svom lokalnom nivou može da pomeri poreska dugovanja. Postoje privrednici koji su miljenici vlasti, neki to i ne kriju. Neko ko je jahao na nekom drugom talasu je sada u defanzivi, neki preveslaju pa su uz svaku vlast, neki koji čekaju da li "breg Muhamedu il Muhamed bregu" pa nikad to ne dočekaju, a neki koji znaju da "umiljato jagnje dve ovce sisa" večito traju.

Šta bi trebalo da se uradi da bi se popravio privredni ambijent, da privrednici budu motivisaniji da više investiraju i da budu sigurniji u svoje poslovanje?

- Država treba da radi svoj posao kao što to rade u Norveškoj, Švedskoj i Danskoj. A običan čovek, ako se ponaša u skladu sa zakonima i sa običnim pravilima i sa dobrim komšijskim odnosima, sva društvena energija će biće usmerena prema njemu. Moći će lagodno i da živi i da bude poštovan građanin, da bira i da bude biran. A ako ti, ne daj bože, padne napamet da se ponašaš potpuno suprotno od nekih društvenih normi, ne postoji način da se spasiš od društvene kazne. Ne treba mi da se iznenađujemo što nam je država takva kakva jeste. Nekad je narod malo bolji od države, nekad je država malo bolja od naroda. Kad kažem država mislim na vlast. Prosto mi dobijamo vladu onakvu kakav smo narod i dobijamo vladu kakvu zaslužujemo.

Da li je problem i u narodu?

- Kad se osvrnemo na neke životne stvari koje nemaju veze sa vlašću, već s ponašanjem nas građana, onda vidimo da u mnogo čemu mi ne valjamo. Očekujemo od drugih ljudi da poštuju zakon, norme i pravila ponašanja, a kad smo mi u pitanju možemo da zažmurimo na jedno oko. Moramo kao građani da pođemo od sebe, da vidimo do koje mere smo disciplinovani i odgovorni ljudi, kakve su naše porodice, kako ih vaspitavamo, kakvo nam je društvo u celini, pa tek kakvu vladu imamo. Ja bih rekao da imamo vladu onakvu kakvu zaslužujemo. Nažalost, to je tako, al' da bi vlasti trebale biti bolje nema nikakve dileme, jer vlasti treba da budu primer, da daju ton, da usmeravaju društvo i da nameću pozitivna pravila ponašanja, ali naši ministri i premijeri ne ostavljaju baš takav utisak.