Dana Popović: Ministri pravde i policije su prespavali petooktobarske promene

Govoreći o promenama koje su nastale posle 5. oktobra, Popović navodi da su skoro svi ekonomski potezi nove vlade DOS-a bili udžbenički i da je spoljni dug od 12 milijardi dolara je smanjen za dve trećine. Nažalost, prema njenim rečima, mnogo privatizacija, umesto da budu uspešne, završilo je s epitetom "pljačkaških" kao posledica neizgrađenog pravosudnog sistema: zakoni se nisu poštovali, policija i tužilaštvo nisu intervenisali.

U kakvom stanju je privreda Srbije dočekala 5. oktobar?

- Srbija je 5. oktobar dočekala sa nestašicama hrane, lekova, benzina, polupraznim radnjama i potpuno očerupanim i ispražnjenim bankama. A odlazeća Miloševićeva vlast tada je napravila svoju poslednju nečasnu rabotu - tadašnji potpredsednik vlade, Vojislav Šešelj, poslednjeg dana svoje vlasti izdao je nalog da se odmrznu (do tada zamrznute) cene, u nameri da izazove jaku inflaciju, koja će trenutno uznemiriti narod i oslabiti, a možda i urušiti novu vlast. Što je, naravno, bilo glupo, jer se narod snabdevao po cenama "na crno", jer drugačije nije ni mogao, pa je i sama ta inflacija bila već ugrađena u cene, samo je statistika nije do tada registrovala. Ali, pošto je sve politika, Šešelj se par nedelja nakon 5 oktobra, u "Glasu javnosti" pohvalio: "Komentarišući situaciju s cenama, Šešelj je rekao da je za to kriva 'nova revolucionarna vlast'. Pogledajte kolika je cena šećera - 50 dinara. Kad smo mi bili na vlasti, cena je bila devet dinara. Doduše, nije ga bilo mnogo, ali je bio jeftiniji. Sad ga ima, ali po neverovatnim cenama" Koliko god to ironično zvučalo, Šešelj je time dvostruko pomogao novoj vlasti: najpre time što je on izazvao inflaciju, a ne nova vlast, a zatim je pomogao i tako što su se konačno izjendačile cene u radnjama i na "crnom tržištu".

BDP je 2000. godine iznosio osam milijardi dolara. Šta to znači prevedeno u današnje vreme?

- To znači da je naš BDP bio oko 900, a sada je oko 7.000 dolara po stanovniku. Dakle, tada smo bili toliko siromašni da nam je Svetska bana odobrila pomoć u vidu IDA kredita, namenjenog najsiromašnijjm zemljama sveta, kojima se naplaćuje minimalna kamatna stopa i daju najpovoljniji uslovi za otplatu. Ali, mora se napomenuti i to da mi u stvari baš i nismo bili toliko siromašni koliko je statistika pokazivala. Najveći deo srpske i crnogorske privrede tada je radio "na crno", te je BDP svakako bio veći – ali se nalazio u rukama onih koji svoja primanja ne prijavljuju.

Mnogo ljudi je bilo i na prinudnim odmorima...

- Naravno, kao što je mnogo ljudi radilo "na crno". Setimo se da tada nije bilo ni šećera ni benzina ni lekova… i da su se mnogi tada, iako registrovani kao radnici na prinudnom odmoru, veoma obogatili u sivim i crnim aktivnostima! U to vreme, do 5. oktobra, nastala su i skoro sva tajkunska bogatstva, a kako su oni beležili zaposlene, prihode, rashode, ili ucene… to samo oni znaju.

Promenom vlasti, 5. oktobra, došlo je do zaokreta pre svega prema društvenoj svojini i tržišnom poslovanju. Šta su vlasti posle 2000. uradile po pitanju ekonomije?

-Vlasti su učinile najbolju moguću stvar – uvele su kakav-takav red u ekonomiju. Najpre, izabrana je kompetentna vlada, barem u ekonomskom delu. Počelo se sa sanacijom finansijskog sistema – i to je uspešno okončano. I privatizacija je krenula dobrim putem. Plate su počele da rastu, kao i zaposlenost, započelo se sa pregovorima o smanjenju spoljnog duga – a sve je to uspešno okončano i dalo dobre rezultate.

Kako 5. oktobar ocenjujete kao prekretnicu u ekonomskoj politici zemlje?

- Pa, ako ste pre 5. oktobra imali samo banke sa negativnim kapitalom (dakle, gde su potraživanja manja od obaveza) a završili narednu godinu sa sedam novih banaka, od kojih sve do dan danas uspešno i profitablilno rade, zar se to može nazvati drugačije nego – prekretnicom?

Šta su bili dobri, a šta pogrešni potezi ekonomskog dela DOS-ove vlade?

- Skoro svi ekonomski potezi bili su, tako da kažem, udžbenički, dakle, bili su to najuspešniji potezi koji su već bili sprovedeni u Poljskoj, Češkoj, Mađarskoj, kasnije i u Slovačkoj… i koji su svuda dali odlične rezultate. Dakle, napravljena je liberalizacija cena, pa ukidanje spoljnotrgovinskih dozvola i liberaizacija spoljne trgovine, otpočeta privatizacija banaka i privrednih preduzeća. Problem je što ostali deo DOS-ove vlade nije pratio ekonomske reforme: ministar pravde je prespavao mandat, ministar policije takođe, pa smo na kraju ipak doživeli da nam ubiju premijera i da reforme krenu nizbrdo.

Nove vlasti su zatekle 12 milijardi dolara spoljnog duga i još toliko unutrašnjeg duga. Koliko je to uticalo na ekonomsku politiku posle 5. oktobra?

- Spoljni dug je u toku pregovora uspešno smanjen za dve trećine, tako da je to moglo samo povoljno da deluje na ekonomsku politiku. To je uticalo da se smanji i kamatna stopa po kojoj se Srbija mogla zaduživati, a značajno je počeo da raste broj inostranih firmi koje su se zainteresovale za otvaranje svojih filijala u tadašnjoj SR Jugoslaviji.

Da li su posle 5. oktobra izvršene "pljačkaške privatizacije", kako to i danas neki tvrde?

- Ako se nešto može nazvati "pljačkaškom privatizacijom", to se svakako odnosi na privatizacije rađene u Miloševićevo doba. A naravno da je takvih privatizacija bilo i kasnije, mediji i dan danas o tome govore. Ali, mi nikako da počnemo da razlikujemo dva pojma: privatizaciju i – pljačkašku privatizaciju! Ne postoji zemlja u tranziciji koja je uspela da regeneriše privredu bez privatizacije – takvo nešto zaista ne postoji! A pljačka je posledica neizgrađenog pravosudnog sistema: zakoni se nisu poštovali, policija i tužilaštvo nisu intervenisali, pa je mnogo privatizacija, umesto da budu uspešne, završilo s epitetom "pljačkaških". To je slična priča onoj, današnjoj, o vakcinaciji. Odjednom se javljaju "antivakseri", pa se postavlja pitanje – je li vakcinacija problem ili kriminalne radnje oko njih, ako ih ima?

Da li je 5. oktobar bio šansa da privredu više modernizujemo kroz saradnju i pomoć Zapada?

- Ne samo da je to bila šansa, nego i stvarnost. Zaista se treba setiti kako je izgledala kupovina frižidera, recimo, tada i danas. Išli ste u Mađarsku (vi ili neki posrednici), potplaćivali carinike, i donosili u zemlju robu nepoverenog kvaliteta, i nadali se najboljem. A beznin ste godinama pre toga sipali na ulici, gde ste kupovali i cigarete. Zaista je takav scenario ovde čak i danas, uz ovu varvarsku vlast, nezamisliv.

Da li je bila ispravna odluka da se u prvom talasu prodaju najbolja preduzeća, poput cementara, pivara i duvanske industrije?

- Zar su zaista svi zaboravili da su najprofitabilnije firme privatizovane u Miloševićevo doba? Tada su prodate sve pivare, uljare - Dijamant i Vital, kao i Knjaz Miloš i Imlek… a te privatizacije su obogatile upravo tadašnje tajkunske krugove. Ako je negde bilo pljačke, verovatno da bi upravo u ovim privtizacijama najpre trebalo tražiti takve tragove. Kasnije privatizacije odlazile su u ruke stranih firmi – cementare, hemijska industrija, duvanska industrija, banke, itd, i tamo pljački nije bilo. I to svakako treba pamtiti! Međutim, ostaje pitanje – da li bi bilo bolje da nije ni bilo privatizacija? Setimo se samo činjenice da je godinama najveći gubitaš u zemlji bio NIS, a da je, nakon prodaje ruskoj firmi Gaspromnjeft, to postala najuspešnija firma u zemlji. A šta misite, zašto? Ne finasiraju SNS, ne finansiraju fudbalske klubove, niti koncerte narodnih pevaljki ili bilo koga drugog. I onda nema gubitaka. Ne može se desiti, kada privatizujete firmu, a zakoni se primenjuju, da Azotara, inače gubitaš, otkupi firmu "Agroživ", dakle, farmu pilića – da bi ih spasla od propasti. A da za to vreme direktor Azotare ima platu od desetak hiljada evra, valjda, za uspešno satiranje ostataka firme koju vodi.

Zašto su prvo privatizovane najprofitabilnije firme?

- Zato što je to način da se uspešno završi privatizacija, ili bilo koja prodaja. Da se krenulo od prodaje vodovoda u Lajkovcu, na primer, u Srbiji do današnjeg dana ne bi bilo nijedne druge strane banke, niti Henkela, ni Fijata, a ni bilo čega drugog.

Odlukom tadašnjeg ministra privrede i privatizacije Aleksandra Vlahovića preduzeća su prodavana za 10 odsto knjigovodstvene vrednosti i na kredit. Da li je ta odluka bila ispravna?

- Ovo nije tačno, ili barem ne znam za dokumente koji to potvrđuju.

Na placevima mnogih fabrika nikli su stambeno-poslovni centri. Mnogi novi vlasnici fabrika nisu ispoštovali odredbe ugovora da sačuvaju delatnost i investiraju u proizvodnju.

- Kada bi se bilo koja privreda sveta rukovodila time da sačuva postojeće delatnosti i investira u njih, mi bismo se dan danas vozili na kočijama, i čuvali radna mesta kočijaša, proizvođača potkovica i metlara koji čiste za njima. Prirodno je da dolazi do realokacije resursa i da ljudi sele proizvodnju u grane u kojima se ostvaruje profit. Zato je i prirodno da je do ovakvog procesa došlo. A što se tiče nepoštovanja ugovora koji im je nalagao da ne napuštaju delatnost u kojoj se kupljena firma nalazila, odgovor je lak. Kako su lako potplatili policiju i pravosuđe, dobro je da su se zaustavili na stambeno-poslovnim centrima. Mada, kao što vidimo, danas se u Srbiji pod okriljem vlasti uspešno gaje i narkotici, a niko ne biva ni hapšen ni procesuiran. Ono što su bili sitne kriminalne radnje na početku, sada prerasta u teška krivična dela.

Kako s ove vremenske distance ocenjujete odluku da četiri najveće domaće banke odu u stečaj?

- To je bila jedna od najpametnijih odluka iz tog doba. Te četiri domaće banke nisu ni bile banke, već filijale SPS-a i radikala, iz kojih je novac nemilice iznošen. Te su banke imale negativan kapital (veće obaveze od potraživanja), a njihovi radnici, u trenutku zatvaranja, već šest meseci nisu primali plate. Sanirati te, partijske kanale, to je zaista bilo neizvodljivo, a i nepotrebno. Zatvoriti septičku jamu je uvek najbolji način za lečenje okruženja od zaraza svih mogućih vrsta.

Koliko je početna tranzicija imala međunarodnu podršku?

- Podrška je bila velika i očigledna, strani državnici i strani mediji su davali podršku, a strani kapital je pristizao u velikom obimu i odmah ostvarivao dobre rezultate.

Da rezimiramo, kada je u pitanju privredna politika, šta smo sve propustili da uradimo posle 5. oktobra?

- Nije reformisano pravosuđe, a mediji, kao javni servis, ne postoje. Sve je dozvoljeno i sve je ostalo moguće. Može vas svaka bitanga optužiti u „Kuriru“ za bilo šta, ako ima podršku „duboke države“. Ljudi ćute, jer su preplašeni. A nisu bili 5. oktobra.

A šta su najznačajnije tekovine 5. oktobra u ekonomskoj politici?

- Jedina očigledna tekovina je uspešna rekonstrukcija finansijskog sistema. Taj sistem funkcioniše odlično, banaka ima dovoljno da ljudi mogu da napuste onu koja im se ne sviđa i pređu u drugu. To, doduše ide sve teže, jer se čitav sistem urušava i nema izgleda da u Srbiju uskoro dođe nova banka, koja bi podigla standard poslovanja sa klijentima i gde bi mnogi nezadovoljn klijenti rado prešli. Ali, ne zavaravajmo se: i kada bi nova banka došla, njene kamatne stope ne bi bile mnogo niže. Jer, na kamatnu stopu koja se naplaćuje na Zapadu, svaka banka ugrađuje premiju na rizik.

Šta je danas najveći rizik za ulaganja u Srbiji?

- Rizik se ovde zove – Aleksandar Vučić. To je jedina adresa na kojoj se u Srbiji donose sve odluke. I onda postoji rizik da se neka hitna odluka ne donese, da odluka kasni, ili da bude doneta u korist nekog „burazera“, umesto u korist oštećenog klijenta, što znači, na štetu samog privrednog sistema zemlje. Ne zna se kada niti da li će se tako nešto desiti, znači, u pitanju je rizik - koji nije mali. I za toliko će kamatna stopa biti veća. I vi biste je naplaćivali, da imate banku u Srbiji, ako ste racionalan privrednik. I zato, ne krivite banke, nego onoga ko taj rizik generiše i jača svaki bogovetni dan.