VANREDNO STANJE Prva žrtva koja nije obolela od virusa

U sumrak zavođenja 24-časovnog policijskog časa, čime će pod apsolutnu kontrolu biti stavljena već prilično kontrolisana i svakodnevnim medijskim terorom mentalno obogaljena nacija, svoj doprinos je dala i naša sveta Crkva. Tačnije njen Sinod, na čelu sa patrijarhom. Jedini crkveni organ koji u uslovima epidemije može, narodski rečeno, da posluje. Praktično njen Krizni štab.

Taj Krizni štab SPC odlučio je da, nakon što je izbacio par sumanutih i dvosmislenih saopštenja i preporuka za bogosluženje u vreme epidemije i vanrednog s(r)tanja, zabrani javne nastupe, svešteno činodejstvo i na Crkveni sud pošalje jereja Vukašina Milićevića, docenta Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta i oca troje maloletne dece.

Zato jer drugačije misli. Zato što, da citiramo saopštenje Sinoda, "stavlja svoja umovanja i mudrovanja iznad sabornog uma crkve i to u ime neograničene slobode".

Okidač za odluku Sinoda bilo je, to je više nego očigledno, gostovanje Vukašinovo u poslednjem "Utisku nedelje". On, recimo, smatra da vernike ne treba pričešćivati jednom kašičicom, a u emisiji je između ostalog rekao i da se "kašičicom ne pričešćuje 2.000 godina" (kako je netačno navedeno u saopštenju Sinoda nedelju dana ranije). Ništa sporno. Bar za one koji malo poznaju crkvenu istoriju. Kazao je još i to da je teško organizovati sveštenike da pričest vrše po kućama, što je, btw, takođe bila jedna od sumanutih preporuka Sinoda. Ništa sa čim se ne bi složilo 95% klera u SPC. Kada bi smelo.

A ne sme, jer za razliku od Vukašina, nema hrabrosti da se suoči sa protiv-merama Sinoda, tačnije njegove sive eminencije, čoveka koji piše i potpisuje sva saopštenja i presude, koji se obračunava sa crkvenim “Vukašinima”, “Maksimima” i drugima. I koji, to je valjda jasno svima koje ta tema iole zanima, rukovodi Srpskom pravoslavnom crkvom umesto i u ime ostarelog i bolesnog imenjaka koji sedi, i uglavnom samo sedi, na patrijaršijskom prestolu.

Imenom, vladika Bački Irinej. Huan de Torkvemada naših dana i naše crkve. Inkvizitor nepoćudnih ali ujedno i pričesnik svih režima i intimus svih vladara od komunističkog vakta do danas. Čoveka za koga je jedan drugi, umirovljeni vladika (Atanasije) onomad izjavio da je “samonametnuti cenzor Sinoda”. Eh, da je samo to…

O onome što svi znaju a niko javno ne sme da kaže, rečito govori i jedna skorašnja situacija, kada je novinar Radija Slobodna Evropa Dušan Komarčević od Patrijaršije tražio da nakon famoznog slučaja sa “kašičicom” prokomentariše apel epidemiologa Predraga Kona upućen SPC i lično patrijarhu Irineju, da daju jasne instrukcije sveštenicima u vezi epidemije, iz kabineta patrijarha Irineja su mu rekli da se obrati Eparhiji Bačkoj. Naravno, kada se novinar obratio, odgovora nije bilo.

Ali je zato usledilo još jedno saopštenje Sinoda, u kome je osuto drvlje i kamenje po onima “koji niti dolaze u crkvu, niti se pričešćuju” a tobož “zlonamerno očekuju da će sama crkva uskratiti svojim vernicima ono što je za nju i za njih najvažnije i najsvetije – Sveto pričešće“. Niko, naravno, nije tražio da se “uskrati pričešće”, ali to nije smetalo Sinodu, čitaj vladici Bačkom, da, poput jednog drugog čoveka koji svakodnevno izvrće činjenice, zamenjuje teze i po potrebi masno laže, da ga obnaroduje.

Taj drugi je dragi nam predsednik koga je inače, što je još jedna od crkvenih javnih tajni, za orden Svetog Save preporučio i kao izbor nametnuo upravo vladika Bački. Isti je udostojio i organizovao onaj Vučićev i Dodikov dolazak na Saborsko zasedanje, kada je došlo do čuvenog sukoba sa episkopima koji nisu prihvatili Vučićevo omalovažavanje vladike raško prizrenskog Teodosija.

Kada sve ovo znate, jasnije Vam je i odakle vetrovi duvaju kada je u pitanju slučaj Vukašina Milićevića i zabrana da javno nastupa, što on čini uglavnom po ozbiljnim i medijima koji nisu naklonjeni predsedniku. I naravno, što mu je verovatno i najveći greh – bez dozvole vladike Bačkog.

A on, vladika Bački, nije neki ekstrovertan čovek, ne voli kamere ni pompu. Njegova je siva zona, njegove su senke i kulise. Svoje neprijatelje on nikada ne napada javno ni lično. On im, što bi rekli, kroji kapu. Tako je, nakon što je iz crkve proterao jednog Justinijanca, vladiku raško prizrenskog Artemija, onomad u koaliciji sa Vučićevim medijskim kerovima, u jeku borbe za odbranu svetinja u Crnoj Gori, napujdao hajku na svog brata u Hristu, trećeg duhovnog učenika Svetog Justina, mitroplita Amfilohija, koji mu se žestoko zamerio nakon što je javno istupio ispred vladika koji se nisu slagali sa svetosavskim ordenovanjem Vučića.

Ili kada je nedavno, preko tog istog Vučićevog tabloidnog đubreta, linču izložio američke vladike SPC, lažno ih optužujući za tobožnji raskol i separatizam, samo zato što se među njima nalaze neke njemu mrske persone, konkretno Maksim Vasiljević, vladika zapadnoamerički, koga je ranije pokušao (i skoro uspeo) da deložira sa mesta profesora beogradske Bogoslovije.

Naravno, kritike i osude vladike Bačkog su pošteđeni njegovi intimusi, seksualni manijaci i razvratnici Kačavenda i Pahomije (inače uz mitropolita Porfirija njegovi najbliži prijatelji među episkopima SPC), koje je lično zaštitio pri svakom pokušaju da se u vrhu SPC pokrene pitanje odgovornosti za zločine koje su počinili. Ta četvorica otprilike, uz još nekoliko vladika, čine crkvenu vlada iz potaje, koja poput onog Iznoguda iz stripa vreba da se stolica u Patrijaršiji uprazni, da bi je napunili svojim kadrom. Garantom da će zločinci i ubuduće ostati nekažnjeni, a tajne skrivene.

Vanredno stanje u državi je proglašeno nedavno. Vanredno stanje u crkvi traje već duže. U tom stanju ne važi nijedno od deset zapovesti. S tim što se ubija duhovno, a krade materijalno, opipljivo. Otprilike upravo ono što se dešava i u državi nam nasušnoj.

Njih dve, Crkva i Država, zakonom, Ustavom i kanonima razdvojene, postale su jedno u obmani onih koji im veruju. Ili od njih zavise.

Vukašin misli da ih treba odvojiti, zato je i zabranjen…

- Postoji mnogo socijalnih, političkih i etičkih razloga zbog kojih je neophodno da se što je doslednije moguće sprovede načelo odvojenosti Crkve i države. No, pored ovih postoje i crkveni razlozi. Politička moć i savez sa vlastima, istorija je mnogo puta pokazala, Crkvu su uvek vodili u čelični zagrljaj u kojem je ona gubila samu sebe i pretvarala se u sopstvenu negaciju, u okrečeni grob, da se poslužim novozavetnom slikom, u kojem je sahranjena vera hrišćana koja je umrla jer se zarazila virusom moći. U tom smislu, to što se danas grade hramovi, što tabloidi dele ikonice, što se izdvaja novac iz javnih finansija za crkvene potrebe, sve to ne znači da smo postali crkveniji, da je naša vera postala socijalna stvarnost. Naprotiv, moguće je da stvari stoje upravo suprotno, da nam deklarativna crkvenost služi kao puka pokrivalica za odsustvo stvarnog sadržaja koji bi našu veru, ukoliko je ima, preveo u socijalnu stvarnost - izjavio je ražalovani jerej Milićević nedavno u svom intervjuu “Vremenu”.

I dok izbezumljeni narod pred malim ekranima očekuje dnevnu zapovest i propoved svetovnog patrijatrha, začinjenu izveštajem o broju preminulih i obolelih, vanredno stanje je uzelo i prvu žrtvu koja virus korone nije ni videla. Žrtvu koja je obolela od virusa slobode. Žrtvu koja je dozvolila sebi da misli, što je u ovoj državi i ovakvoj crkvi nepoželjno i strogo kažnjivo.

Žrtvu koja, bojim se, neće biti poslednja…