Digitalizovano društvo

Polako brišući svoj pravi identitet, a onda se tako bezidejni u nekom svom performansu prospu, da ne kontaju koliko ispadaju smešni. Sektor im se sprda, šuškaju iza leđa, dok se oni, jadni, ponosno šetaju hodnicima i čekaju da ih neki poltrončić izvede na kafu. Dok stavljajući svoje, fejk - originalne rejban naočare, na glavu, loše bačenom forom zasmejavaju okruženje, čini im se da je svet njihov. Pitamo se samo koliko su zapravo srećni, jer definitivno nisu. Zagnjurenih glava u eksel tabele, ne videći dalje od svog nosa, mnogi i nemaju zaista prijatelje.

Tu su za njih oni, koji im se na prvi kiks smeju i pričaju loše viceve. Ali kad dođu kući, umorni od celodnevnog glumatanja, postaju ranjivi i tužni. Nije lak takav život, ugoditi svima. Ambicioznim roditeljima, koji su ih poslali u grad da uče i studiraju, sebi, jer žele biti negde prihvaćeni ili pak večito glumiti moć i jačinu, potpuno bespotrebno, jer ljudi smo i imamo svest i lako se damo oko svega dogovoriti. Ali isto tako, kad već kradete tuđe misli i ideje, budite gospoda, pa oblikujte to nešto isto u nešto drugačije. Nemojte da bude BAŠ toliko uočljivo i pitam se, je l` vas malo blamić, kad vas provalimo ili vam je baš svejedno.

Čemu diktature, povišeni tonaliteti, govor tela skrštenh ruku, prijateljski odnosi su uvek učinkovitiji i bolji, probajte, videćete da pali. Zašto da vas ljudi iz okruženja mrze? Uživate li u tome? Mislim da ne, jer bili biste dijagnoza, ali nije ni lako živeti sa spoznajom da nigde niste dobrodošli i da svi jedva čekaju "leđa da vam vide". Jadnjikavo je pomalo, kad vas ljudi doživljavaju sa strahopoštovanjem ili ga nemaju uopšte. Nad kim volite da istresate živce i lečite sitne komplekse?

Nije strašno, dobar protetičar će vam srediti nesavršen osmeh, uši su oko 300 evra... a ni garderoba više nije skupa. Čemu sve to? Imate li kakav odgovor ili ćete mi samo poslati mejl? Kad vas je neko poslednji put zagrlio? Pamtite li ili vam samo odzvanja u ušima smeh onih koji padaju na vaše loše forice. Kad i gde smo se svi pomalo pogubili. Pojele su nas kompanije, korporacije, sistemi.

Sve je izgubilo dušu, sve je digitalizovano. Danas jedna korisnica reče, "ja želim da razgovaram sa nekim, ne želim mašine, hoću neko da me razume." Mislim se "vidiš li da smo mi gori od veštaka, licemerni smo, dvolični i jako kvarni. Roba sa određenim rokom trajanja, koje je pri kaju. A sve je moglo drugačije, samo da smo u jednom trenutku bili pametniji i mudriji i odlučili da nam je najveća sreća biti SREĆAN!

Da je zdravlje, sreća i osmeh, nezamenljivo, a da ama baš sve možemo da potrgujemo, za keš ili na kartici, na rate ili preko firmi, ali sreću malo teže. I upamtite ctrl+alt delete, sve se da izbrisati i stornirati, ali reč izrečena u pogrešnom vremenu, loš potez, nepromišljena odluka, e to malo teže. Treba biti mudar, mislite uvek o tome.