Šta ljudi izgovaraju na samrti? Zašto?

Šta tačno - i zašto - govore ljudi pred svoju smrt. Šta po tom pitanju kaže biologija, antropologija i lingvistika. Jesu li famozne "poslednje" reči nešto što se može nagovestiti. O tome u knjizi "Words od the Threshold" piše Liza Smart.

Ona piše da je njen otac Mort Feliks (uvek se šalio kako to na latinskom znači 'srećna smrt') podnosio poslednje tri nedelje života kada je, omamljen od bola pod lekovima protiv raka, lebdeo između ovoga i onoga sveta.

- Dosta. Hvala, i volim te i dosta - rekao je supruzi Suzan veče pre nego što ga je pronašla mrtvog.

Taj klinički psiholog puno je govorio pre smrti, ali malo toga do kraja shvatljivo.

"Ima toliko toga u tuzi", rekao bi. "Spustite me odavde, rekao bi drugi put", a halucinirao je i anđele pa je tvrdio da je soba koja je bila potpuno prazna, prepuna ljudi.

On je jedan od 181 osobe čije je predsmrtne rečenice Smart zapisala, pokušavajući da pronađe neku matricu, neku zajedničku nit.

Time se bavio i antropolog Arthur Mekdonald. Podelio je ljude koje je slušao u deset kategorija u odnosu na njihove okupacije (političari, filozofi, pesnici...) i zaključio kako "ljudi bliski vojnim zanimanjima" imaju najviše zahteva i direktiva, filozofi, matematičari i edukatori pitanja i izjava, a umetnici i naučnici su "škrti" na rečima.

- Kako osoba postaje slabija i više joj se spava, komunikacija s drugima postaje suptilnija. Čak i kad je ljudima previše teško da govore ili su izgubili svest, mogu da čuju. Sluh je poslednje čulo koje se gasi.

Poslednje reči Džordža Buša starijeg bile su "volim i ja tebe", kao odgovor na rečenicu "volim te" koju mu je rekao sin.

U jednom nemačkom magazinu lekari su otkrili koliko ljudi u trenucima smrti psuje ili doziva imena supružnika i dece. Većina muškaraca u nekom trenutku pominje majku.

Delirijum, zbog lekova ili temperature, je priča sama za sebe. Najčešće se spominje "mutnost" ili "osećaj kao da lebdimo".

"Kao da znaju da im je vreme da umru", kažu. Prisećaju se kako je jedan pacijent ponavljao "kad bih samo mogao da pronađem kartu, samo kad bih to mogao, bio bih kod kuće". Razumevanje lingvističkih matrica i razloga zašto se komunicira kako se komunicira pre umiranja moglo bi uveliko olakšati razumevanje smrti, ali i šta ljudi koji umiru žele da kažu.

Nekada su ljudi umirali vrlo naglo, ali napretkom tehnologije danas se živi dugo i umire polako, u institucijama. Utoliko je komunikacija jako važna. Iako je Smartina knjiga "obojena" željom da se pogleda u život poslije života ona je i dalje jedna od retkih pisanih ostvarenja na jednu vrlo zanimljivu, a zanemarenu temu.