"Sramota je kad neko neće da igra za reprezentaciju"

U ovom veku se dešavalo da je kult reprezentacije nekako izbledeo, posebno u periodu posle dve poslednje zlatne medalje, na Evrobasketu 2001. u Istanbulu, odnosno na Svetskom prvenstvu 2002. godine u Indijanapolisu. Usledile su godine trzavica, otkazivanja nastupa iz ovih ili onih razloga, svedoci smo bili raznih situacija u kojima su igrači dozvoljavali sebi da ne brane boje nacionalnog tima. Naravno da kada je reč o sprečenosti usled povreda, onda nema ničeg spornog, ali svi ostali razlozi i opravdanja su bili nešto što je paralo uši struci i naciji zaljubljenoj u košarku.

To se prilično menjalo povratkom legendarnog Dušana Ivkovića na mesto selektora krajem prve decenije 21. veka, potom i dolaskom Aleksandra Đorđevića na klupu Srbije, ali je ova generacija sa Svetislavom Pešićem podsetila na one slavne dane kada je igranje za reprezentaciju bilo stvar časti, ponosa i prestiža. Opet selektor ima najslađe muke oko spiska igrača, a na okupljanja se dolazi s osmehom i neopisivom željom da se u dresu Srbije uradi nešto za pamćenje.

Svetsko srebro iz Manile 2023. i olimpijska bronza godinu kasnije samo su potvrda jedinog pravog odnosa koji momci predvođeni kapitenom Bogdanom Bogdanovićem imaju prema nacionalnom timu.

Da bi taj i takav odnos imale i generacije koje dolaze, potpredsednici Košarkaškog saveza Srbije za mušku i žensku košarku, Nenad Кrstić i Ana Joković, odlukom Upravnog odbora KSS ovlašćeni su da mogu da formiraju ad hok Кomisiju koja će odlučivati o opravdanosti i neopravdanosti prilikom neodazivanja igrača za nacionalne selekcije, što se ne odnosi na seniorsku konkurenciju. Sve to pod parolom povratka kulta reprezentacije.

- Pokušavamo na neki način da zaštitimo srpsku košarku od spoljnih uticaja. Trudimo se da igrači dobijaju šansu, učestvuju u radu reprezentativnih selekcija i napreduju tokom leta, imaju kontinuirani rad u nacionalnim timovima, rade sa najboljim trenerima i selektorima, zbližavaju se sa saigračima iz ostalih klubova i jedni druge unapređuju, takmiče se sa vršnjacima iz Evrope i sveta… Tema nije nikakvo potencijalno kažnjavanje i demonstarcija moći, već povratak kulta reprezentacije i unapređenje nacionalnih selekcija, igrača, a samim tim i srpskih klubova - jasan je Кrstić, dok je Joković istakla kako u ženskoj košarci gotovo da nisu ni imali problema sa odazivanjem igračica.

Jedan od onih koji je u drugoj polovini 90-ih godina gradio taj kult reprezentacije je i Miroslav Berić, legendarni šuter koji je sa tadašnjom Jugoslavijom osvojio dva evropska zlata (1995. i 1997) i jedno svetsko (1998), a u kolekciji ima i olimpijsko srebro (1996).

- Meni je samo krivo što mi je to nekako ostalo nedoređeno ili jednostavno ne žele to da izjave. To je borba protiv menadžera i da kažemo roditelja, koji su jedni od problema, ne samo sad nego poslednjih 20-ak godina kada su menadžeri postali dominantni u odlučivanju o tome ko će i ko neće da igra. Voleo bih da to neko i kaže jasno i glasno, da se izbegne preterano mešanje roditelja kada prelaze granicu i menadžera koji su se na neki način previše osilili. To treba da se kaže, a ne spoljni faktor, kakav spoljni faktor, pa to mi zvuči kao da obojena revolucija i tu postoji - u svom stilu je poručio Mića Berić u podcastu „Pick and roll“.

Dakle, jasno je podvukao da je priča o kultu reprezentacije zapravo usmerena na ponašanje menadžera i u nekoj meri roditelja mladih igrača.

- Naravno da ne mogu da razumem nijednog mladog igrača koji neće da se odazove iz nekog razloga, jer ga je neko tako posavetovao, i to osuđujem. Zašto se pravi komisija, kao da nemaš lekarsko uverenje za opravdanje u školi pa dobiješ neopravdani? Mislim da se kult vraća drugačije. I poruka da ovo nije kažnjavanje i da ga neće biti, šta je onda, meni to zvuči kao polupretnja i to bespotrebna. Voleo bih da neko nekad kaže nešto direktno - naglasio je legendarni košarkaš.

Objasnio je i kako je normalno da mladi slušaju svoje roditelje, ali da problem nastaje kada oni pomisle da su važniji i od trenera i od kluba i svih ostalih koji žele dobro budućim asovima, i da time prelaze granicu.

- Toga smo često svedoci i svedoci smo mnogo karijera koje nisu otišle u pravom smeru upravo zbog toga. Isto tako bilo kom mladom igraču, da se sad javno obratim, pre svega je sramota kad ti ne želiš da igraš za svoju reprezentaciju. To je nedopustivo. Samo tako može da napreduješ. Kako ćeš jednog dana doći do dresa seniorske selekcije? Svako ko igra i za pionire, i za kadete, i za juniore, sanja o dresu reprezentacije. A kada krene da se priča kako si preskočio jedno ili dva leta, jer ti nije odgovarao trener ili nije odgovarao mami i tati, ili menadžeru, to su stvari koje ne smeju da se događaju - jasan je Mića Berić.