"Izgubila sam nogu, ali i dalje živim kako želim"

Ovo je njena priča:

"Poslali su me u Irak kao drugog poručnika u vojsci SAD-a. Bilo je to 2004. godine. Samo mesec dana kasnije moje vozilo je nasred puta pogodila granata. U tom trenutku ušla sam u statistiku u kojoj niko ne želi da bude: Prva Amerikanka koja je izgubila ud u aktivnoj borbi.

Kad sam se probudila nakon eksplozije, nisam bila svesna koliko je teška moja povreda. Prvo sam tražila da mi dodaju balzam za usne. Znala sam da ga imam, jer bih ga svako jutro ugurala u sportski grudnjak. To je trajalo kratko. Ubrzo sam postala svesna povrede i činjenice da će mi to skroz promeniti život. 

Odjednom su mi "prišili" nove oznake - invalid i amputirana. Ali, nisam želela da dopustim da to bude kraj priče. Znala sam da imam moć da biram kako da odgovorim na sve to.

Četiri godine nakon tog napada sam odletela u Peking kako bih se takmičila na Paraolimpijskim igrama. Na ceremoniji zatvaranja bila sam nosilac zastave tima SAD-a. Za svoju vojnu službu dobila sam Purpurno srce i Bronzanu zvezdu. Predstavljala sam svoju zemlju na novi način.

Počela sam da dominiram u paratriatlonu

Nakon Pekinga odlučila sam da postanem triatlonka. Svidelo mi se da kombinujem trčanje, biciklizam i plivanje u jednom takmičenju. Počela sam snažno, osvojivši tri uzastopna svetska prvenstva.

U isto vreme sam preuzimala ulogu koja mi je bila još važnija - postala sam mama. Moj sin je bio tek beba kad sam se takmičila na Paraolimpijskim igrama u Riju 2016. godine.

Sada moja deca imaju 5 i 7 godina. Svaku nedelju treniram triatlon oko 20 sati. To je sport u kojem ne možete napraviti pauzu, uzeti slobodan dan, jer ćete iskliznuti sa tog elitnog nivoa. Trening oduzima vreme koje bih inače provela sa porodicom, ali zbog toga što radim se osećam doslednom sebi. 

Da bih bila najbolja mama što mogu biti, važno mi je da imam vlastite strasti na koje se mogu usredsrediti

Kada ste roditelj, morate definisati vlastite prioritete i znati što vam daje energiju. Lako je reći da nemaš vremena za nešto što voliš. Ali vreme je tu: samo je pitanje kako ćemo ga iskoristiti.

Moja deca dugo nisu obraćala pažnju na povredu

Činilo mi se kao da moja deca dugo nisu primetila moju povredu. Suprug i ja smo se šalili da verovatno misle kako sve mame imaju jednu nogu. Ali, kad je moj sin krenuo u školu, njegovi prijatelji su počeli da primećuju da imam samo jednu nogu.

Kažem deci da svako ima jedinstven izazov. Moj izazov je vidljiv. Kći ima celijakiju, koja je sama po sebi posebna i izazovna. Pokušavam im pokazati da nisam previše drugačija.

Deca su, takođe, redovno izložena "amputarcima" poput mene. Moj suprug i ja posedujemo firmu za protetiku i vodim neprofitnu organizaciju Dare2tri Paratriathlon Club čiji je cilj uključiti osobe s invaliditetom u triatlon.

Od služenja vojnog roka preko amputacije do toga da budem majka, vlasnica firme i elitni sportista, u mojoj je priči mnogo toga. Ali mislim da se ipak to svodi na lični izbor. Svi mi imamo prepreke. Ne možemo odabrati koje će biti, ali možemo odabrati kako ćemo na njih da odgovorimo.

Toliko je dobrog na svetu. Umesto da se usredsredite na ono što je pošlo po zlu u vašem danu ili životu, usredsredite se na ono što je prošlo dobro. Možda su male, ali dobre stvari postoje. Obraćajući pažnju na njih, možete živeti život kakav želite živeti, prenosi Insider.

.