"Volela bih da mi je muž bio ljubav života, ali nije"

- Bila sam zaljubljena tri puta u životu. Jedna ljubav je bila moja prva ljubav, druga je bila ljubav mog života, a treća je bio muškarac za kog sam se udala.

Sve sam ih volela. Bilo bi pogrešno reći da je jedan bio značajniji od drugog.

Volela sam ih sve drugačije, iz različitih razloga. Čoveka za kog sam se udala volela sam najviše, ali on nije bio ljubav mog života. Ne verujem u srodne duše. To je glup koncept. Misliti da postoji samo jedan čovek za nekog nije samo strašno, već i uvredljivo.

Mislim, na svetu postoje milioni ljudi, a za tebe postoji samo jedna osoba? Pa, šta ako oni žive u Indiji, a ti nikad ne odeš u Indiju? Ili što ako ih je jutros udario autobus pre nego što ste uopše znali da postoje?

Da, smatram da je ceo taj koncept sr***. Možete imati mnogo srodnih duša, baš kao što možete imati mnogo ljubavi.

Ali kad je u pitanju ljubav mog života, ljubav koju sam osećala prema "S" je najbliža onome što zamišljam kako bi izgledala ljubav između dve srodne duše. Bilo je haotično. Izludelo me. Bila je to vrsta ljubavi koja me potresla do srži i zbog koje sam se stalno osećala pijana.

Nisam ga se mogla zasititi. Htela sam ga progutati celog, gurnuti ga u sebe, upiti ga u sebe i uvek biti uz njega. Želela sam osećati ono što je moje telo osećalo kad god bih ga videla do kraja života.

Sećam se da sam mislila da ću doslovno umreti bez njega. Iskreno sam u to verovala. Moje telo bi jednostavno odustalo i umrlo.

Tokom četiri godine bili smo zajedno, pa nismo. Ne znam kako bi to nazvali. Nismo izlazili jer on nije hteo da izlazi sa mnom. Ali uvek smo bili zajedno, spavali zajedno, provodili praznike zajedno i bili najbolji prijatelji koji su se duboko voleli.

Problem je bio što sam ja njega više volela nego on mene. Bila sam zaljubljena u njega, i on je to znao. No, on nije bio zaljubljen u mene - i ja sam to znala.

A kad je došlo do ružnog kraja, kao što je bilo suđeno da će doći, obećala sam sama sebi da više nikad neću tako nekoga voleti. Obećala sam da više nikad neću tako otvoreno staviti svoje karte na sto. Rekla sam da više nikad neću dopustiti tako potonuti, biti fizički, psihički i emocionalno uništena. Nikad to više neću dopustiti.

Kad sam upoznala svog muža, "S" nije bio deo mog života nešto više od godinu dana. Ali ipak sam bila slomljena i pod uticajem svega što se dogodilo. Teško je biti zaljubljen u nekoga, provoditi toliko vremena s njim, biti mu partner na toliko načina, a zapravo ne biti mu ništa na jedini način na koji želiš mu biti sve.

Ne znam je li čekao nešto bolje, nekog manje komplikovanog, nekog manjeg sličnog njemu ili šta, ali u svakom slučaju ja nisam bila za njega.

Pa kad sam svom mužu prvi put izgovorila reči "volim te", dve su mi stvari pale na pamet: volim ovog čoveka i konačno sam prebolela "S". Potonja misao je bila olakšanje. Prethodna misao bila je jednostavno činjenica.

Ali još uvek slomljena zbog svega što sam proživela nakon prekida sa "S", nisam bila sposobna u potpunosti da volim svog muža. Volela bih da mi je bivši muž bio ljubav života, ali već pre sam deo sebe izgubila.

Volela sam ga koliko sam mogla, što je bilo puno, verujte mi. Bilo je to puno, ali nije bilo onako kako sam volela "S" jer sam njega upoznala kad sam bila celovita osoba.

Svog muža sam upoznala kad nisam bila celovita osoba, pa sam ga volela samo onim što sam imala. I mnogo dana, pogotovo sad kad smo razdvojeni, mislim da to nije bilo dovoljno.

Stvari bi kod nas možda bile drugačije da sam ga volela onako kako sam volela "S", a možda i ne. Možda je to samo želja.

Moj muž je znao za "S" i uticaj koji je imao na mene. Znao je da nisam kompletna, da mi nedostaje nekoliko delova koje sam izgubila nakon prekida, koje sam pokušavala da pronađem i ponovo sastavim, ali nisam mogla. Sve zbog ljubavi koju sam osećala prema "S" i on je to prihvatio.

Često sam mu govorila da bih volela da sam ga upoznala pre nego što sam upoznala "S", kako bih ga mogla potpunije voleti, ali oboje smo se složili da je, budući da to nije bio slučaj, uzaludno razmišljati o tome.

Ali to me nije sprečilo da razmišljam o tome.

Nedavno je neko u razgovoru citirao Čaka Polonijaka: "Ništa od mene nije originalno. Ja sam zajednički trud svih koje sam ikada poznavao." Od trena kad sam to čula, vrte mi se te reči po glavi. Čula sam i pre tu izreku, ali iz nekog razloga u poslednjih nekoliko nedelja sam je "upila".

Nisam mogla da prestanem da razmišljam o tome, gotovo opsednuta značenjem tih reči. Tada sam shvatila da sam zbog "S" propustila nešto sjajno.

Da, on je bio ljubav mog života, ali ljubav mog života trebao je da bude muškarac za kog sam se udala, osim što sam bila previše slomljena da bih mu pružila ljubav koju je zaslužio. Bila sam slomljena zbog "S".

Bila sam iscrpljena i jedva sam disala nakon što su stvari završile sa "S", toliko da je gubitak muža (što je bio razoran udarac, imajte na umu) bio poput šetnje parkom u poređenju sa gubitkom "S". Zašto? Jer toliko je mene već od pre bilo mrtvo iznutra.

Stoga sam u trenutku spoznaje - u 8 ujutro u subotu ujutro u Parizu, samo nekoliko minuta udaljena od svog muža od kog ću se neizbežno morati razvesti - poslala e-mail "S". Napisala sam mu da je on ljubav mog života, ali nisam ga više želela u svom životu, pa čak ni kao slučajnog poznanika.

Morala sam završiti tu nezavršenu priču. Nisam mu ništa zamerala. Nisam ulazila u duge, plačljive eseje o ljubavi i gubitku i kako to mijenja ljude. Bila je bitna samo činjenica da sam gotova. To je to. Ćao!

Zatim sam učinila ono što sam trebala da uradim pre mnogo godina i postavila filter koji je automatski brisao njegove mailove. Nakon toga sam se bolje osećala. Laknulo mi je. Bilo je to isto olakšanje koje sam osetila kad sam mužu prvi put rekla da ga volim.

Znam da ne mogu izbrisati šta mi je "S" značio, kao što ne mogu izbrisati ni ono što mi je značio moj muž, i to je u redu. Ali barem u priznavanju koliko sam drugačije volela "S", to mi je poziv na buđenje da se više potrudim i budem bolja sledeći put kad dobijem priliku da volim nekoga.

Nikad neću prestati voleti ni jednog od ovih muškaraca, niti svoju prvu ljubav što se toga tiče, jer ne verujem da ta ljubav jednostavno nestane.

Ali shvatajući da, kao što je Čak rekao, "ja sam zajednički napor svih koje sam ikada poznavao", jedino što mogu je više da se trudim da bih potpunije volela.

I nadam se da se sledeći put neću plašiti da stavim sve svoje karte na sto.