Korona u dobru i zlu: Dok nas karantin ne razvede

Nakon četvrtog sata utovaranja drva u šupu više ne osećam, ni ruke, ni leđa. Guram kolica kao rahitična veverica, dok sejem cepanice po dvorištu. Moram da priznam da samu sebe pomalo potsećam na Sizifa, samo što umesto kamena, ja valjam drva. Mučim se i borim kako pravi lav, ali taman kad doguram kolica do šupe shvatim da mi je većina drva ispala, pa se vratim da pokupim ručno. Mora i to neko.

Tuuuuuutuuuuuuuuuu...

TUUUUU TUUUUUUUUU...

Čujem iza sebe upornu sirenu od auta, ali nemam snage da se okrenem.

- Ženo! Ajde, ajde, otvaraj. Ima da se zna ko vozi traktor, a ko otvara kapiju!

Okrećem se u stilu terminatora dok razmišljam da li da gađam traktordžiju prvim trupcem koji dohvatim, (još mu nisam oprostila precizni ručni rad, kad mi je u zanosu zajedničkog utovaranja drva slomio nokat i prebio prst), ili da otvorim baksuzu pa da mu se posle svetim natenane.

- Auuuu Micka svaka ti čast! –  znalački klima glavom dok obilazi radove.

- Milorade, ne šetaj mi tu ponosno kao Vučić na otvaranju tržnog centra, nego hvataj kolica.

- Joooj Micka, ja ne mogu. Nemam ti snage ko pile. Gde nam je onaj toplomer?

Pred mojim očima mrak. Gde sad na sav posao da mi traži najvećeg ženskog neprijatelja u braku. Mnogi misle da je najveći neprijatelj braka fudbal ili košarka, ali iz mog iskustva više puta se pokazalo da je mnogo veći neprijatelj običan mali plastični štapić, zvani toplomer.

 Utrčavam u kuću i stavljam vodu za čaj, napeto išćekujući bipppp iz dnevne sobe.

- Micka, evo ga trideset sedam. – čuje se vapaj.- Trideset sedam sa koliko?

- Samo 37, ravno. Joooooj... jel gotov taj čaj? Boli sve! Bole kosti, bole mišići. Duša me boli.

Taman da izustim ne boli me ništa, samo sam prehlađena i promukla, ponovo iz dnevne stiže vapaj.

- Đe si sad vatrom gorio?

Čuje se i neko pominjanje majke, ali nećemo o tome.

- Šta tražiš?- pitam poluiznervirano.

- Vratio sam ga na mesto, kad sam izmerio prvi put i sad je u zemlju propao.

Ništa, šta ću... Ostavljaj započeto i bacaj se u potragu. Okreni se tamo, okreni se vamo, stvarno ga nema. Zaviruj pod krevete, otvaraj mašinu za suđe, traži deci po nedrima (u našoj kući kad nešto ne stane, prvo pregledaš decu), nema ni za leka. Hranitelj leži i samo upravlja. Možda je tamo, možda vamo, čak je i decu uključio u potragu.

- Milorade, da ne ležiš na njemu?

- Ko ja? Ajde bre, nisam lud. Tačno se sećam kad sam ga spustio tamo na policu.

- Ma miči dupe, da vidim.

- Neeeee, ne pipaj boli sve!!!!- ječi kao da ga u vatru stavljaju.

Teškom mukom nekako uspem da ga pomerim, i brzim pokretom ruke pobedosno počnem da mu mašem toplomerom ispred nosa.

- Šta je video trideset sedam na toplomeru i odmah delirijum?- smejem se dok mu posmatram namrštenu facu.

- Daj neki paracetamol, pa da idem u krevet!

Tako i bi. Popi paracetamol i preseli se u carstvo snova.

 A ja... Ja sam još neko vreme bdela nad bolesnikom u začetku. Kontrolišući usnama da li ima temperaturu. Odustala sam onog trenutka kad me je onako bunovan svojim umilnim glasićem pitao: "Dobro bre, da li si normalna? Šta me njušiš celu noć?“