Tragična sudbina večite buntovnice: Sonja Savić je upala u depresiju već u 22. godini, predozirala se u 48.

Glumica Sonja Savić preminula je 23. septembra 2008. u 48. godini, sama u praznom stanu okružena špricevima, tvrdile su tada komšije.

Naime, 23. septembra 2008. godine pronađena je mrtva u stanu u Kursulinoj ulici. Lekari su mogli da konstatuju smrt, a prema zvaničnim podacima nakon obdukcije preminula je usled prevelike doze nedozvoljenih supstanci.

Najstrašnija informacija koja je došla do medija bila je ta da je Sonja pronađena mrtva u stanu koji, osim prljavog dušeka, nije imao nikakav drugi nameštaj.

Komšije, nekada jedne od najtalentovanijih srpskih glumica, tvrdili su da u njenom stanu nije bilo nameštaja, spavala je na dušeku na podu, a svuda okolo bili su razbacani upotrebljeni špricevi.

Životna priča Sonje Savić

Rođena 1961. godine, Sonja je vrlo rano osvestila svoj poziv. Na velikom platnu debitovala je 1977. u „Leptirovom oblaku“, a već nekoliko godina kasnije postala je simbol nove glumačke senzibilnosti. Diplomirala je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 1982. u klasi Minje Dedića, rame uz rame sa generacijom koja će obeležiti jugoslovensku i srpsku kinematografiju – Svetislavom Goncićem, Branimirom Brstinom, Žarkom Lauševićem, Zoranom Cvijanovićem i drugima. Od početka, Sonja je odbijala da igra „kao sav normalan svet“: više ju je zanimalo da razgradi frazu i stege, da uznemiri ustajalost i da iznova izmisli scenu.

Osamdesetih je postala lice epohe. U „Uni“, „Šećernoj vodici“, „Čavki“, „Živeti kao sav normalan svet“, „Davitelju protiv davitelja“ i „Balkanskom špijunu“ donosila je drugačiji, nervni, modernistički ton. Za naslovnu rolu u „Šećernoj vodici“ osvojila je Zlatnu arenu u Puli, a film „Život je lep“ doneo joj je priznanje i u Veneciji. Nije volela da o sebi govori kao o zvezdi – iako su je tako tretirali – ali je cenila veličinu onih koje je odabrala za svoje uzore.U jednom ranom razgovoru navela je Snežanu Lukić, Božidarku Frajt i Milenu Dravić kao tri žene koje su je oblikovale: „graciozne, slobodne, pametne, fotogenične, duhovite“. Istovremeno, izvan domaće scene gledala je ka Bili Holidej, Marlen Ditrih, Žanom Moro i Merilin Monro – ne kao idolima, već kao orijentirima nedostižnosti koji bude strast.

Bila je figura koja je inspirisala i druge umetnike. Srđan Gojković Gile ispričaće da je „Debela devojka“ Električnog orgazma nastala dok su se kratko viđali, u trenutku Sonjine vrtoglave slave posle „Šećerne vodice“ – pesma kao cinični odgovor na njen ponavljani strah da „mnogo jede“. U popularnoj kulturi osamdesetih Sonja se pojavljivala i mimo filmskih setova: igrala je „devojku iz grada“ u spotu Miroslava Ilića iz 1987, a bila je i bliska sa Milanom Mladenovićem i ekipom iz EKV-a – gradski „buntovnici“ koji su govorili njenim jezikom melanholije i otpora. „Nisam bila srećna što se družim s njima. Bila sam srećna što sam pronašla ljude koji su nesrećni kao ja“, priznaće.

Devedesete su donele rat, raspad i emigracije. Sonja je jedan period provela u Sloveniji, gde je – tretirana kao velika zvezda – više režirala nego što je glumila. Nastali su njeni avangardni i multimedijalni projekti „Prvi srpski tehno vodvilj“, „Plej“, „Šarlo te gleda“, „Supernaut – Beograd andergraund“. Sa distance će reći: „Da nije bilo Slovenije, ne bih preživela devedesete.“ Ipak, snimala je ređe – bol je bila uporna senka. U 29. godini doživela je tragediju smrti velike ljubavi, džez muzičara Vlajka Lalića; u intervjuima je govorila da se od tog trenutka „smatra udovicom“. Taj lom objasniće i povremeno povlačenje iz glume, i osećaj usamljenosti koji je znala da pretvori u ulogu, ali ne i da ga izbriše iz privatnosti.

Uprkos pauzama, njen povratak na veliko platno bio je snažan. U 2001. godini igra u „Hlebu i mleku“ Janeza Burgera, laureatu Zlatnog lava u Veneciji; potom u „Jug–jugoistok“, filmu koji na FEST-u dobija nagradu „Nebojša Đukelić“. Poslednja uloga na filmu biće „Zabranjena ljubav“, a televizijska publika zapamtiće je i po seriji „Vratiće se rode“. Pre samog kraja, govorila je o svom glumačkom etosu: „Ono čime mogu da se ponesem… to je što sam uspela da izbrišem granicu između života i poziva. Trudim se da moja reč dovoljno dugo putuje da zadrži pažnju publike; i posle toliko godina, ja i dalje brinem šta publika misli.“

Oduvek su je pratile su kontroverzne priče.

Jednom prilikom je na pitanje novinarke da li je u emotivnoj vezi sa Radetom Šerbedžijom sa kojim je snimila čuveni film "Una", prekinula intervju.

- Ja sam fascinirana Radetom Šerbedžijom. Ja ga obožavam, i uvek ću ga visoko staviti na pijedestal ljudi koje sam upoznala u svom životu. Ja nisam gledala mnogo njegovih predstava, pre nego što sam ga upoznala, ali sam zato gledala dosta filmova. Međutim, to me nije fasciniralo, ja sam to poštovala - rekla je legendarna Una Vojvodić nakon snimanja pomenutog filma.

Sa druge strane, na pitanje s kim se druži kada ne snima filmove i serije, ona je odgovorila:

- Hm, da! Ja imam neku sreću, čuješ koliko puta to spominjem da izgleda kao da stvarno imam mnogo sreće, a ja je, u stvari uopšte nemam; ja sam jedna nesrećna devojka. Družim se sa širim krugom ljudi s kojima sam odrasla negde petnaest godina, izjavila je Sonja jednom prilikom.

Vremenom je započela druženje sa Milanom Mladenovićem i čitavim sastavom grupe "EKV". Mnogi kažu da upravo tada dolazi prvi put u kontakt sa narkoticima, ali i upoznaje svoju veliku i jedinu ljubav džez muzičara Vlajka Lalića. Mnogi kažu da je maštala da postane njegova supruga.

Znala je da kaže da jedna od najtežih trenutka u njenom životu pored smrti oca, jeste dan kada je Vlajko preprano napustio ovaj svet 1990. godine.

Usled velike oluje, njegov jedrenjak je potonuo, a Sonja je mesecima kasnije bila u depresiji zbog njegove smrti. Otišla je odmah potom u Sloveniju gde je ostala skoro deset godina, vratila se u Srbiju i vratila se filmu, ali ne u toj meri u kojoj je to pre činila.

Mnogi kažu da je tada ušla u probleme koje donosi konzumiranje kokaina i heroina. Tokom jednog intervjua novinar ju je upitao da li koristi neku od vrsta narkotika, ona je bez razmišljanja odgovroila da joj je najveća želja da radi čiste glave i srca, ali da je problem taj što kamera sve vidi.

-Ne, nisam konzumirala, osim u društvu u kojem se konzumirala uz alkohol. An ženeral! Jedino kanabis može da me pomeri u neke više sfere i da me otvori za slavljeničko osećanje ovog bednog i jadnog sveta. Ovde se protura đubre od droge kao narkotički trend. Ambrozije su se koristile za ceremonije u starim civilizacijama za najviše aristokratske rodove - rekla je Sonja.

Glumica koja je bila simbol novog talasa beogradskih umetnika rušila je tabue, živela ispred svog vremena i često bila neshvaćena. Nekoliko godina je živela i radila u Sloveniji, gde je tretirana kao velika zvezda.

- Zašto loše prolazim u gradu u kom živim, u zemlji iz koje potičem, pojma nemam. Da nije bilo Slovenije, ne bih preživela devedesete, a isto važi i za ovo vreme. Volela bih da dobijem sredstva i napravim samo još jedan savremeni sajber mjuzikhol koji bi prerastao u klabing, ali ovaj grad izgleda da nema afiniteta prema meni. Često čujem da da govore kako sam ekscesna ličnost, mada kad radim nikad nisam takva, pitajte koga hoćete - rekla je jednom prilikom Sonja.

Kao i sve dame, i ona je maštala o udaji i deci sa poznatim džez muzičarem Vlajkom Lalićem. Imala je tek 15 godina kada se zaljubila u njega, a on je bio i ostao njena jedina ljubav.Razdvojila ih je njegova prerana smrt 1990. godine, kada se utopio na jedrenju kad ga je zahvatila oluja.

- Dok sam bila mlada, često sam zamišljala kako ću imati brak i porodicu sa čovekom koga beskrajno volim i kome ću se potpuno posvetiti. Imala sam veliku ljubav. Otkako je on otišao iz mog života, kada sam imala dvadeset devet godina, sebe smatram udovicom - govorila je Sonja.

Ali poroci su joj došli glave 23. septembra 2008. godine kada je u stanu u Kursulinoj ulici pronađena mrtva. Lekari su mogli da konstatuju smrt, a prema zvaničnim podacima nakon obdukcije preminula je usled prevelike doze narkotika u 48. godini života.

Poslednji intervju Sonja je dala samo 2 meseca pre smrti, u julu 2008. godine, za crnogorske „Vijesti“.

„Ono čime mogu da se ponesem, ne ponosim, nego ponesem, to je što sam uspela da izbrišem granicu između života i poziva. Da li to svaki put uspešno dočaram i do koje mere mogu da vladam scenom ne znam. Trudim se da moja reč dovoljno dugo putuje da može publici da zadrži pažnju, jer, i posle toliko godina, ja i dalje brinem o tome šta publika misli“, rekla je tada.

 Ona se tada podsetila reči svoje bake koja joj je uvek govorila da se u ljudskim očima sve može pročitati. U njenim očima tada se videla tuga i samoća.