DANAS, 11. MAJA: Naprosto se tuga desi...

A mislio sam da si besmrtan...

"Ne vredi nam brinuti deco... Sve je to zapisano tamo negde gore u zvezdama... Aha... Samo je rukopis malo nečitak? Ključ je u našim snovima. Snovi su ti čudesni rezervoari naših budućnosti”. Da, to može samo Balašević... Otišao si u besmrtnost i ostavio nas uplakane, da žalimo za večitim dečakom iz "Nova Sada".

"Ima tišina kojih se sećam više nego najlepših reči". Ostavio si nam stihove, priče i refrene, u desetinama neprolaznih hitova, da pamtimo ljubavi, detinjstvo, školske i vojničke dane, suze, smeh, sreću, radost... Pisao si svima nama, bio deo naših života i član naših porodica. Sada nas gledaš sa neba...

"Hej, budi jaka ti, najlakše je plakati...". Možda su se ogrešili, a ti bi nam rekao „Ne, nisu!“, što te još nema, a sigurni smo da će te kad-tad biti - u školskim udžbenicima, kako bi naši naslednici uvideli kako su im roditelji bili srećni što su bili savremenici takvog genija. A, možda se jednog dana bude izučavao predmet "Balašević“ jer ti si pisao o našim životima, najtananije, a mi pamtili i upijali svaku tvoju reč, zarez i tačku.

"I ne pravi od tuge nauku...". Uvek si bio protiv "ovih“, često ih opevajući, a ON ni do danas nije nijednom rečju pomenuo Đoletovo ime posle smrti. Ime najvećeg kantautora bivše Jugoslavije. Plakali su svi, od Vardara do Triglava, a tvoja najveća pobeda je ta što te ON nije ni pomenuo.

"Kad odem, kad me đavo isprati, glavnim sokakom. I kad mesečina zaveje moj trag, nemoj tugovati, jer jednom svakom mali nemi slavuj doleti na prag...". Negde gore, odakle nas gledaš, sigurno se i sad smeškaš, tražiš novu rimu i spremaš nam nove radosti i tuge, osmehe i suze, do nekog novog susreta, do nekog novog cirkusa...