Marko Milošević za Direktno: "Poezija se ne piše da bi se svidela, već da bi se osetila"

Imali smo priliku da vas slušamo i na koncertu Lexington benda, a često nastupate i sa Borisom Režakom. Koliko je to drugačiji način promocije poezije? Da li je bolji ili samo nov?

Poezija se uvek promoviše tako što se izgovara. To je jedini pravi način. Može da se čita ili izgovara, ali je lepše kada se izgovara, jer tada ljudi mogu da osete pravu emociju, posebno kada dolazi od onoga ko ju je napisao i proživeo. Već šest godina radim na taj način i mislim da je to pravi put da se poezija približi ljudima, pogotovo mladima danas.
Kada pišete, koliko su vaši tekstovi autobiografski?

Sve što pišem sam ili proživeo ili osetio kroz nekoga ko je to proživeo. Ali verujem da su sve pesme napisane „od Boga“. Nastaju za par minuta, dođe inspiracija i ja ništa ne menjam kasnije, ne prilagođavam da bi se drugima svidelo. Jednostavno pišem kako mi dođe u tom trenutku.

Dakle, stvarate samo u trenutku?

Samo u trenutku. Ne čekam. Ne radim to da bi se nekome svidelo, već kao neku vrstu igre.

Koliko je danas teško biti pesnik u vreme društvenih mreža i „brze“ Instagram poezije, a ostati autentičan?

Teško jeste, ali su društvene mreže istovremeno bile i alat da se desi sve ovo što se desilo. Krenulo je tako što je 140 glumaca govorilo moju poeziju. Iskoristili smo mreže, to veliko zlo današnjice, za nešto dobro. Kratka forma je pomogla da dopremo do ljudi, da čuju i osete, a onda i da požele da dođu na nastupe.
Kakva je vaša publika?

Publika je pomešana, ali su uglavnom žene. Na moju radost, ali i pomalo nažalost, jer se čini da se muškarci i dalje stide da pokažu emocije. Publike ima od 17 do 97 godina i raduje me kada vidim mlada lica koja i dalje umeju da osete emociju.

Da li primećujete da se mladi više okreću poeziji?

Da. Pokrenula se jedna velika lavina. Ljudi koji su ranije skrivali svoje pesme sada ih objavljuju. Mladi pišu, čitaju i govore poeziju. Čak se i na maturama govori poezija, što je zaista lepo.

Postoji li neka pesma koju ste napisali, a smatrate je najličnijom?

Svaka je lična, ali meni je najemotivnija pesma „Kaput“, po kojoj se zove i moja četvrta zbirka. Ona mi je najbliža.

Koju poruku biste voleli da čitaoci ponesu iz vaše poezije?

Da živimo, a ne da životarimo. Da osećamo trenutke, radujemo se ljubavi, ljudima, odnosima i zagrljajima. Da zaista živimo, a ne da samo postojimo.

Šta za vas znači reč „anđeo“?

Anđeo je nešto najnežnije i najlepše, nešto što nas čuva, ali i nešto što mi treba da čuvamo. Verujem da oni koje nismo uspeli da sačuvamo sada čuvaju nas. To su naši čuvari i najveća lepota koju možemo da osetimo.

Koliko će vam večerašnji nastup biti težak?

Biće teško. Već sam bio na jednom događaju i govorio poeziju – knedla u grlu, knedla u duši. Ali i u tome ima neke snage. To je deo svega ovoga.