Dostojevski je posle zatvora napisao "Zločin i kaznu"

Remek-delo ruske književnosti "Zločin i kazna" svrstalo je Fjodora Mihailoviča Dostojevskog u red najznačajnijih svetskih romanopisaca.

Oslanjajući se na sopstveno iskustvo iz zatvorskih dana, u grozničavom tonu i na ubedljiv način, autor pripoveda priču o Raskoljnikovu – siromašnom studentu mučenom nihilizmom i borbom između dobra i zla.

Verujući za sebe da je iznad zakona i ubeđen u to da viši ciljevi opravdavaju sredstvo, on brutalno ubija lihvarku za koju kaže da je "ništavna, zla, bolesna baba koja nikome nije potrebna... koja ni sama ne zna zašto živi i koja će ionako već danas-sutra umreti".

Skrhan osećajem krivice, on će otpočeti proces pokajanja koji će mu korenito promeniti pogled na svet.

"Zločin i kazna" je prvi veliki roman zrelog perioda Dostojevskog. Objavljen je prvi put u jednom ruskom književnom časopisu u 12 mesečnih delova tokom 1866. godine.
Kasnije je objavljen kao jedna celina. To je drugi roman Dostojevskog, napisan nakon što se vratio iz izgnanstva u Sibir.

Dostojevski je koristio likove, dijalog i narativ u Zločinu i kazni da artikuliše argument protiv zapadnjačkih ideja. Tako je napao neobičnu rusku mešavinu francuskog utopijskog socijalizma i benthamskog utilitarizma, koji su se razvili pod revolucionarnim misliocima poput Nikolaja Černiševskog i postali poznati kao racionalni egoizam.

Raskoljnikov predstavlja potencijalno pogubne opasnosti sadržane u idealu utilitarizma. Unutrašnji sukob Raskoljnikova u uvodnom delu romana rezultira utilitarno-altruističkim opravdanjem predloženog zločina: zašto ne ubiti bednog i "beskorisnog" staru lihvarku da ublaži ljudsku bedu?

Dostojevski želi da pokaže da je ovaj utilitarni stil rasuđivanja postao široko rasprostranjen i uobičajen; to ni u kom slučaju nije bio usamljeni izum izmučenog i nesređenog uma Raskoljnikova.

Takve radikalne i utilitarne ideje deluju da ojačaju urođeni egoizam Raskoljnikovljevog lika i pomažu da se opravda njegov prezir prema nižim kvalitetima i idealima čovečanstva. Čak ga fascinira veličanstvena slika napoleonske ličnosti koja, u interesu višeg društvenog dobra, veruje da poseduje moralno pravo da ubija.

Iz svega navedenog ne čudi što ovaj roman nikad ne gubi na aktuelnosti. Da li se slažete?