Kultura

Direktno.rs

28. 01. 2020. 11:32 0

Branko Miljković, odrekao se poezije i oduzeo sebi život

Veo misterije obavijen je decenijama oko našeg slavnog pesnika Branka Miljkovića (Niš, 29. januar 1934 - Zagreb, 12. februar 1961). Rođeni buntovnik i žrtva socijalizma, često je umeo da smelo pokaže svoju odbojnost prema vlasti, što ga je po mišljenju mnogih koštalo života.

Brankovo odrastanje u Nišu za vreme Drugog svetskog rata znatno je doprinelo njegovom psihološkom smislu jer je postao jedan od začetnika tema smrti i stradanja, kako u svojoj tako i u srpskoj poeziji.

Kada je došao u Beograd, Branko je pune tri godine obilazio redakcije mnogih časopisa ali nije naišao na razumevanje. Prve pesme u glavnom gradu mu objavljuje Oskar Davičo 1955. u časopisu "Delo", i time mu otvara vrata ostalih izdavača i stranice brojnih časopisa. Ubrzo potom sledi njegova prva zbirka pesama "Uzalud je budim" 1956. godine, kojom postiže uspeh kod publike i kritičara, a potom i zbirke pesama: "Smrću protiv smrti" (zajedno sa Blažom Šćepanovićem, 1959), "Poreklo nade" (1960), "Vatra i ništa" (1960), "Krv koja svetli" (1961) i mnoge druge.

Te godine nastanjuje se u Zagrebu i radi kao urednik na Radio-Zagrebu. Sticaj mnogih okolnosti učinio je da Branko Miljković doživi duboko razočaranje i učini nekoliko poteza u vrlo kratkom vremenu: piše sebi rođendansku pesmu; dopisom Dugi, datiranim 27. januarom 1961, odriče se svoje poezije i žali što ne može vratiti Oktobarsku nagradu Beograda (bio je najmlađi dobitnik ove nagrade za knjigu "Vatra i ništa")...

I na kraju, u noći između 11. i 12. februara 1961. godine nađen je obešen u šumi na zagrebačkoj periferiji. Njegovo pevanje trajalo je samo sedam godina - iz života je otišao u dvadeset sedmoj godini.

Zanimljivo je da se i dan danas nagađa o njegovoj smrti s obzirom na to da se Branko obesio o drvo za koje se sumnja da je bilo suviše maleno i kako bi "izdržalo krupno telo srpskog pesnika", prema rečima književnika i pravnika Tanasija Mladenovića.

Pesma koju je napisao za svoj 27. rođendan, pre nego što je usledila tragedija, ledi krv u venama:

Više mi nisu potrebne reči, treba mi vreme;

Vreme je da sunce kaže koliko je sati;

Vreme je da cvet progovori, a usta zaneme;

Ko loše živi zar može jasno zapevati!

Verovao sam u san i u nepogodu,

u dve noći bio zaljubljen noću,

dok jug i sever u istome plodu

sazrevaju i cvokoću.

Sanjajući ja sam sve praznike prespavao!

I grom je pripitomljen pevao u staklu.

Ne rekoh li: vatru vrati na mesto pravo,

a poljupcu je mesto u paklu.

I hlebovi se pod zemljom školuju;

Ja bih se želeo na strani zla tući;

Pa ipak, po milosti istorije,

povraćajući i ja ću u raj ući.

Za prijatelje proglasio sam hulje,

zaljubljene u sve što peva i škodi.

Dok mi zvezde kolena ne nažulje

moliću se pobožnoj vodi.

Dragi čitaoci, da biste nas lakše pratili i bili u toku preuzmite našu aplikaciju za Android ili Iphone.

Komentari 0

ostavi komentar

Ostavi komentar

Da biste komentarisali vesti pod Vašim imenom

Ulogujte se
Pravila komentarisanja
Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici i kvalitetniji komentari.
Direktno.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni.
Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo. Komentari koji sadrže govor mržnje i psovke, takodje neće biti objavljeni.
Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije, već samo autora komentara.


Primopredaja

Zoran Živković [17.06.2024.]




Video dana

Mala bara...

Anketa

Da li će Srbija proći grupu na Evropskom prvenstvu?

Rezultati