Ljudi misle da je normalno, ali psiholozi kažu da nije

Definicija abnormalnog ponašanja i doživljavanja stvari za prosečnog čoveka je relativno lagan zadatak - prvenstveno jer svoj doživljaj normalnog on vuče iz svoje porodice, okruženja, vlastitih stavova i ponašanja.

Većina ljudi tako za sebe misle da su "normalni", dok je "nenormalno ponašanje" nešto što je suprotno od njihovog.

S druge strane, za psihologe i psihoterapeute definicija normalnog je težak zadatak, uzimajući u obzir da su ljudi različiti, a pri tome treba naglasiti da neretko tanka linija razdvaja normalno od abnormalnog ponašanja, a ponekad ona nije ni jasna.

To se posebno odnosi u dijagnostikovanju psihičkih problema.

Ovo su neke od stvari koje su psiholozi istakli kao potencijalne probleme i nešto što će mnogi doživeti kao normalno, a to zapravo nije.

Stvar je u granicama

- "Ljudi normalizuju" i racionalizuju nasilnička ponašanja voljenih osoba vrlo često. Biti u stanju prepoznati svoje lične granice, a zatim ih nametnuti drugima radi vlastite dobrobiti, nažalost nije urođena osobina - rekao je jedan psiholog na Redditu.

Siva zona najčešće počiva u porodičnim odnosima i prepoznavanjem nenormalnih obrazaca u njima:

- Trebale su mi godine da shvatim kako nije normalno plašiti se vlastitih roditelja, kao što nije normalno ni zdravo da me oni emocionalno zlostavljaju, nameću osećaj krivice zato što sam takav kakav jesam, a ne kakav oni žele da budem - prenosi Independent.

"Ponašanje koje je u osnovi sabotaža samog sebe može da uništi nečiji život. Ako vam se u životu dogodilo nešto što je na vas negativno uticalo i zbog toga ispoljavate neracionalna ponašanja, potražite pomoć terapeuta", jedan je od saveta.

Mehanizmi suočavanja

Takođe, spomenuli su još nešto što bi se moglo poistovetiti s nezdravim mehanizmima suočavanja.

- Na primer, često pijete da se "opustite" ili puno pušite kad ste nervozni. Čak i nešto poput promiskuiteta može biti crvena zastava - ističu.

Često se susreću i sa pacijentima koji ne shvataju šta je zapravo "nanošenje štete samom sebi", a to je još jedan od znakova problema.

Već kod dece i tinejdžera mogu se uočiti odstupanja od normalnog ponašanja - kao što su često izazivanje sukoba, tuče ili navika bežanja pri pojavi problema ili kao način izbegavanja suočavanja s odgovornošću za vlastite postupke.

U psihijatrijske ustanove često dolaze osobe koje su svesne da ne funkcionišu najbolje i da im je potrebna pomoć. Kod takvih slučajeva, kriterijum lične patnje služi kao motivator za promenu i rad na sebi, što pozitivno utiče na prognozu i ishod lečenja.

Dijagnoza

Takođe, kriterijum koji je blizak onom subjektivnom jeste i kriterijum uvida. Osoba u tom slučaju smatra da je njeno funkcionisanje patološko, pa je u određenoj meri kritična prema samoj sebi.

Ponekad kod težih oblika mentalnih poremećaja (manija, šizofrenija), ili nekih poremećaja ličnosti, osoba nije kritična prema sebi, te smatra da nema problem, iako je okolini njen problem sasvim očit i jasan.

Kada je reč o dijagnostikovanju psihijatrijskih poremećaja, kriterijum poremećaja funkcionisanja, sam za sebe nije dovoljan.

Razlog je što funkcionisanje osobe može da bude poremećeno iz sasvim "normalnih" razloga (npr. lošije funkcionisanje na poslu zbog bračnih problema).

Potrebno je da pojedinac ima značajan broj simptoma koji se povezuju s određenim poremećajem i koji uzrokuju značajno narušavanje funkcionisanja osobe u nekom području.

Područja funkcionisanja osobe mogu da budu raznolika, a uključuju socijalni kontekst, školu, radno okruženje, porodicu, seksualni život i slično.