SEKSUALNO NASILJE: Kako ga prepoznati i reagovati?

Sve učestaliji slučajevi seksualnog nasilja nad devojkama i ženama u Srbiji, opet pokreću temu nedovoljne edukacije i prevencije. Kako prepoznati oblike seksualnog nasilja, kako reagovati na pretrpljeno nasilje i šta žrtve mogu učiniti za sebe, pitanja su kojima se bavio Autonomni ženski centar.

Neophodno je navesti oblike seksualnog nasilja: silovanje od nepoznatog muškarca; silovanje na ljubavnom sastanku; silovanje od strane poznanika, prijatelja, komšije; silovanje u braku; silovanje u ratu; pokušaj silovanja; seksualno uznemiravanje ili ucenjivanje na poslu, u školi, na fakultetu, na ulici, u prevozu; incest nad detetom od strane odrasle osobe od poverenja i autoriteta; seksualna zloupotreba dece za snimanje pornografskih slika i filmova, prodaja i podvođenje dece; seksualna trgovina ženama; seksualno iskorišćavanje žena kroz prostituciju, pornografiju i seksualno ropstvo...

U krizi svaka različito reaguje. Važno je da znate da su emocije posle preživljenog seksualnog nasilja normalna reakcija na nenormalni događaj – seksualno nasilje. 
Prva faza: NEPOSREDNO REAGOVANJE

• reakcija na preživljeni strah od smrti

• šok i neverica-osećanje straha, krivice, bespomoćnosti, poniženja, stida, ljutnje na sopstveno ponašanje

• gubitak: samopouzdanja, poverenja u ljude oko sebe, osećanja kontrole nad životom, osećanja sigurnosti

• nagle promene raspoloženja, plač, ćutanje, razdražljivost

• telesne reakcije: promena apetita, sna, koncentracije, seksualne želje, odnosa prema svom telu

• dve vrste emotivnih reakcija: ekspresivno (potreba za pričanjem ili plakanjem) i kontrolisano (potreba za ćutanjem ili uzdržanošću)

 Druga faza: REORGANIZACIJA / ADAPTACIJA

• pokušaj izbegavanja misli i osećanja povezana za traumatski događaj, pokušaj oslobađanja od strepnje i nespokojstva

• izbegavanje mesta i ljudi koji podsećaju na događaj

• racionalizacija, “nije to tako bitno”, tvrđenje da je ceo događaj zaboravljen, privid isceljenja

• međutim u ovoj fazi najčešće i dalje postoje: osećanja depresije, povlačenje, strahovi, noćne more, flašbekovi, nedostatak poverenja u druge 

Treća faza: OPORAVAK

• mogućnost da se priča o posledicama traume na naš život

• povezivanje strahova sa traumatskim događajem

• postepeno preuzimanje kontrole i osećanja bezbednosti

• povratak osećanja normalnost

• smeštanje krivice u počinioca/nasilnika

• ispoljavanje ljutnje i besa

Svaka faza je korak ka razrešavanju posledica seksualnog nasilja.

U prvom trenutku: Važno je da budete na mestu i sa ljudima gde se osećate sigurno. Dok razmišljate da li ćete podneti prijavu protiv počionica, važno je da odete na lekarski pregled, zbog vidljivih ili nevidljivih povreda.

Dugotrajno: Važan je svaki pokušaj uspostavljanja kontrole nad sopstvenim životom. Donošenje vlastitih odluka kod god je to moguće podstiče jačanje i ponovno uspostavljanje bezbednosti, samopoštovanja i integriteta. Odlučite kada ćete i kome ispričati šta vam se dogodilo. Važno je da u te osobe imate poverenja. Čak i donošenje malih, svakodnevnih odluka pomažu vam u procesu oporavka. Vodite brigu o svom zdravlju.
VAŽNO JE DA VERUJETE SEBI da ste uradile sve što je u vašoj moći da preživite i da niste krive.

Važno je napomenuti i ovo: žena nije kriva; žene ne žele silovanje i ne izazivaju silovanje; sramota silovanja je nasilnikova sramota; činjenica da to niste hteli je suprotstavljanje silovanju; silovanje nije posledica impulsa niti nekontrolisanih nagona, nego je unapred isplanirani čin nasilja; žene najčešće poznaju nasilnike (u 80% slučajeva); silovatelji su obični muškarci svih društvenih slojeva, obrazovanja, nacionalnosti, rase, invaliditeta; istraživanja su pokazala da silovanje nije proizvod mentalnog poremećaja; društvo svojim predrasudama održava seksualno nasilje; žene još uvek nemaju adekvatnu podršku u većini institucija; silovanje je zločin.