Slobodni i preslobodni mediji

Veliku manjinu slobodnih medija demantuje postojanje neograničenog broja preslobodnih medija koji svojom slobodom izražavanja i njihovim odnosom prema stvarnosti, prevazilaze sve granice. Za njih ne postoje nikakve granice i zato su - preslobodni.

Ako se neki čovek samo osvrne na naslove štampanih preslobodnih medija, prevrne mu se želudac. Ali za to nisu krivi preslobodni štampani mediji. Kriv je njegov preslab želudac.

Kada bilo koji elektronski medij pozove u goste predsednika Vučića, šta će čovek, mora da se odazove, jer on se izborio za njihovu preslobodu i zato se rado odaziva na svakonedeljni, a često i svakodnevni poziv. Pitanja njegovih domaćina su, prethodno dogovorena sa predsednikom ili njegovom službom, uljudna, pristojna i u skladu sa neograničenom slobodom savijanja kičme voditelja.

Koliko predsednik Vučić respektuje i ima strah od preslobodnih voditelja, svedoči i činjenica da mu se jedan od preslobodnih, koji sebe smatra novinarom, obraća sa "ti". Možda bi mu Vučić i i zamerio na toj intimizaciji, ali kud bi to smeo, sve u strahu da ga više neće zvati ni taj i ni jedan drugi od preslobodnih TV medija.

Slobodni mediji su oganičili svoju slobodu striktnim poštovanjem novinarskog kodeksa, ličnim vaspitanjem, obrazovanjem i bespoštenom borbom za istinom. A, apsolutna istina, filozofija kaže, ne postoji.

Slobodni novinari slobodnih medija su uvereni da su vaspitani i pristojni ljudi sve dotle dok se u nekom trenutku ne nađu oči u oči sa predsednikom Vučićem. Kada mu postave bilo koje pitanje, tek tada, u odgovoru predsednika, shvate da je njihovo pitanje - nepristojno. I umesto odgovora, malo fali da te slobodne novinare uputi na SNS-ovu akademiju za mlade lidere. Na prevaspitanje i učenju pristojnosti.

Naš medijski prostor je preplavljen preslobodnih medija sa tendencijom njihove, još veće, ekspanzije. To dokazuje da smo, pored ostalih pokazatelja uvek, bar, jedan korak ispred EU, pa i šire.

Živan Haravan