Ljubodrag Stojadinović: Das ist Wagner

Svoju verziju nadri-patriotizma osnažuju infuzijom fanatične putinofilije, a ona je još u emotivnom vlasništvu režimske klike. Vučić je pred imperativom dramatičnog raskida sa Moskvom: kosovska završnica svakako vodi takvom ishodu, i pored Šefovog pijanog zaklinjanja na Instagramu.

Izbegavajući teške odluke, Vučić je došao pred zid od krša i loma koji su skoro jedini rezultat njegove politike. Temeljno uništavanje demokratske opozicije neizbežno je proizvelo protivnike režima koji su gori od njega. Ovakva upoređivanja su nepouzdana, ako postoji nešto gore od ovoga što je na vlasti, to ne dokazuje da je vladar bolji od najgoreg.

Posle preksinoćne raspodele izdajstva i rodoljublja, neizbežno je licitiranje sa „manjim zlom“. Izgleda ipak da je to bio raskolnički sukob među prijateljima, koji su se razišli na najskupljoj srpskoj reči. Osim ako sudar nije simuliran kako bi neprijatna desnica bila pacifikovana. Ekstremisti kao i režim znaju da se kosovska novela privodi raspletu. Uticaj na nju svodi se na dilemu hoće li neovlašćeni pregovarač pristati ili ne na ono na šta je već pristao. Ponovo mu se ispisuju zaveti vučjim porukama. To već izgleda sablasno, ma šta značilo: recimo da nepokorni vuk okružen vernim psima čuva svoju zversku narav pred hajkom od koje nema gde da utekne.

Na nekom nivou ipak ima saglasnosti između naci grupa i režima: niko ne ide nigde i ne može da preduzme ništa. Nemoć je potpuna. U suštini, oni nisu protivnici, kosovski zavet im je identičan i zasniva se na otrcanoj epskoj melanholiji koja se razbija sterilnom odlučnošću, galamom, mržnjom i pretnjama.

Problem nastaje pri pokušajima da se pojmi širenje Putinovog rušilačkog pohoda. Puzajući transfer bilo kakvih oblika rata na Balkan, oslobodilo bi Moskvu dela globalnog pritiska i rasteretio ukrajinsku kampanju „drugim i tuđim sredstvima“, na prostoru naviklom da lako plane.

Ma koliko se Vučić bojao da uvede sankcije Rusiji, naklonost Moskve, ako je ona Srbiji bar u emotivnim sferama važna, neizbežno kopni. Srbija je poligon, nije prijatelj.

Negde u centrali BIA ućutao se Aleksandar Vulin, bliski saradnik novog kremaljskog Berije, Nikolaja Patruševa. Nema razlike između njegove privrženosti Putinu i desnice koja ruši Vučića. Reklo bi se da je njegov učinak delotvorniji u tom sukobu apsurdnih interesa i u kontroverzama dvojice sumnjivih prijatelja. Vučić nas upozorava da Srbija podseća na Kazablanku, i da ovde slobodno rade obaveštajci velikih sila, ali i država koje to nisu. Njihov slobodan rad praktično nije moguće nadzirati, da je moguće znalo bi se šta rade. Bar bi Šef znao.

Možda će pred poslednji čin kome svakako prethode sankcije, Vučić morati a i želeti da se liši Vulinovih usluga. Ako dobrih usluga uopšte ima, i ako je moguće nadzirati tajne o tome kako se sve čuva rovita sigurnost države i građana. I gde odlaze retke informacije od vitalne važnosti, kako se u ratu suzbijaju „obojene revolucije?“

Pre izvesnog vremena (oktobar 2022) iz izvora koji bi mogli da budu relativno pouzdani, stigle su loše vesti: zloglasni Wagner već postoji u Srbiji. Ne zna se kako i gde, ali tu je. Možda čak i mobiliše ljude, ovde ima dovoljno mučenika tapšača V. V. Putinu i njegovim ratnim podvizima. Wagner je neopisivo razorna ideja koja je ovde devedesetih ostvarena pod Arkanom a razbijena 2003. pod Legijom. Vratila se u punoj snazi u leto 2020. i pomogla Šefu u surovom prebijanju građana. Bili su najpouzdaniji čuvari prestola.

Vlasnik Wagnera, Jevgenij Prigožin, lično je opovrgao pouzdanost glasova o tome da su njegovi „muzičari“ već u Srbiji. Pre svega zato jer bi bilo mnogo glupo da ih je potvrdio. Neki ruski portali u Srbiji veličaju učinke ove paravojne grupacije, koju čine robijaši i polusvet sa najcrnjim rodoslovima. U samoj Ukrajini, wagnerovci otvoreno potcenjuju ratne veštine redovnih trupa, uz često zlostavljanje njihovih pripadnika.

Wagner u Srbiji je proizvod nadirućeg ratnog marketinga. Trupa koja raspiruje strah legendama o surovosti i mračnim moćima. Pa i izvesnošću da jednoga dana budu ovde, kao podivljali korektiv vlasti, gospodari kosovske krize i vlasnici rata.

Nije verovatno da manekeni beogradskog nacizma dobrovoljno postanu borci Putinovog kuvara. Oni pripadaju ovdašnjim trupama, koje samo teže da liče na svoje uzore.

Vučićeva svađa sa njima, potezanje sile, javna hapšenja i tužilačka revnost - bili su neizbežni za dramatičan kraj ljubavi. Želeo je da kaže kako više ne poznaje one koji su porasli uz njega, tukli za njega, pa podigli ruku na oca.

To je rascep na tkivu koje je odgajano na istom smetlištu. Tvorac ipak nije očekivao da se tako brzo odmetnu i prepuste ga vukovima. To je bio njegov Wagner.