Makijavelizam

Makijavelizam je neposredno potom zvanično uključen u takozvanu psihološku "crnu trijadu": psihopatija, sadizam i makijavelizam, a kasnije je ta trijada proširena na "crnu tetradu" koja, pored navedenih toksičnih crta, uključuje i narcizam. Merenjem ovih "osa ličnosti" dobija se slika kompozitne patologije, jer se osobine i vrste ponašanja prepliću između sva četiti tipa toksičnosti.

Makijavelizam podrazumeva sistem vrednosti koji je suštinski nemoralan. Po uzoru na folklorno razumevanje dela filozofa Nikola Makijavelija, koji je bio savetnik vladarima i napisao je knjigu "Vladalac", u sastav makijavelizma uključene su spremnost na to da se dodvorava onima koji imaju uticaj, da se razvijaju odnosi sa onima od kojih neko može imati koristi, da se umesto povećavanja svoje kompetencije uporno radi na povećavanju svog formalnog statusa, da se prikrivaju etički i drugi prekršaji da bi se trgovalo uslugama, itd. Makijavelistička ličnost je, tako, po zvaničnom sistemu psihometrijske procene, ličnost koja nema integritet.

Jedan važan element motivacije makijavelističke ličnosti je traganje za moći, ali vrlo specifičnom vrstom moći. Makijavelistički bolesnik retko je u bolnici, a najčešće na ulici i u društvenom životu. On je usmeren na postizanje formalne moći kroz sticanje novca, uspinjanje u društvenoj hijerarhiji putem različitih vrsta korupcije (najviše takozvanih "kik-bekova", odnosno razmene usluga), i time na postizanje sposobnosti da profitira od svoje moralne ništavnosti i nedostatka ličnih kvaliteta. Takav čovek tu svoju sposobnost da nekome nanese zlo, da lansira neku intrigu, da izazove nečiju patnju, smatra svojom moći. On nikada ne teži da poveća svoje sposobnosti i svoju stvarnu moć da prevaziđe svoja ograničenja, već isključivo da zaobiđe bilo kakve realne zahteve i kriterijume kompetentnosti.

Makijavelista se ne uspinje u hijerarhiji kompetencija, već samo u hijerarhiji statusne korupcije. Niče je pisao da je ova vrsta makijavelističkog karaktera u stvari karakter čoveka koji nema nikakvu stvarnu moć, ponajmanje nad sobom, i koji svoju niskost ispoljava usled suštinskog nedostatka autentične unutrašnje moći, usled slabost svoje ličnosti koja je jedan labavo zašrafljeni provizorijum, jedna privremena, u suštini patetična konstrukcija neadekvatnosti.

Prava moć, za Ničea, leži u sposobnosti da se postižu kapaciteti koje čovek ranije nije imao, da se prevazilaze lični izazovi, da se zadovoljavaju objektivni kriterijumi koje jedno zdravo društvo postavlja pred čoveka da bi napredovao u hijerarhiji kompetencija, da bi bio neophodan drugima kako bi rešavao njihove tegobe, slabosti, i nudio im veštine koje je sam razvio.

Makijavelizam, kada postane raširena pojava (a ovde se ne govori o politici, nego o društvenom životu uopšte), stvara društvenu atmosferu koja predstavlja pakao na zemlji. To je stanje u kome ljudi koje je Niče nazivao bednicima odlučuju u institucijama, u sudovima, na univerzitetu, i u različitim drugim oblastima društvenog života koji tako postaje mučilište za pristojan svet i stratište svake društvene etike.

Makijavelizam, na kraju, nije osobina koja primarno pripada ljudima na vrhu vlasti. Kao toksična crta ličnosti koja, kako se danas moderno kaže, predstavlja "etičku povredu" društva, ona je pre svega karakteristična za poslušnike, za sve one koji se premeću iz jednog ležećeg položaja u drugi podmećući se svakoj vlasti i svakom vlastodršcu, zauzvrat za nemoralne privilegije i tolerisanje nelegitimnog formalnog statusa.

Iz perspektive društva kao celine, makijavelizam je bolest. On je socijalna patologija koja unižava ljudsko dostojanstvo ne samo makijavelista, nego celog društva. Upravo je ova patologija ona vrsta etičkog sunovrata koji označava "tačku bez povratka" za jednu zajednicu.

Svaka promena takvog stanja podrazumeva radikalne potrese i preciznu hirurgiju u odstranjivanju brojnih metastaza makijavelističkog fenomena u društvenom tkivu, potpuno nezavisno od toga kakva je priroda bilo koje aktuelne vlasti.

Jer, društvo ne umire od vlasti.

Ono umire od patoloških ćelija unutar sebe samog koje se prilagođavaju bolje i više od normalnih ćelija, rastu više i uspešnije od zdravih ćelija, i svojim rastom formiraju tumore koji ubijaju organizam. Maligne ćelije su suviše uspešne, suviše dobro prilagođene ćelije koje mogu da rastu i bez kiseonika, i bez odgovorajuće hemijske sredine koja je potrebna normalnim ćelijama da opstanu.

Stoga nije slučajno što se makijavelizam ubraja u "crnu trijadu" ili, kasnije, u "crnu tetradu" takozvanih "toksičnih" ili "malignih" crta ličnosti.

Prof. dr Aleksandar Fatić