Ljubodrag Stojadinović: Radosti i kataklizme

Novi optimizam – svojevrsni pokret otpora, postoji kao ostvariva ideja Gute Grubačkog, upornog borca za tihu delotvornu pobunu. Pre svega protiv javnog nasilja kao oblika vladavine. Bez otpora ne može biti optimizma, bez solidarne snage neće biti nasušnog socijalnog prevrata. Ako je opozicija potpuno odustala od ideje o tome zbog čega postoji, mnogo je važno da Guta, kao dobri pobunjenički duh ne odustane.

Možda je optimizam u čestim najavama katastrofe prejaka reč. Jednoga dana sve će ovo biti prošlost, ako bilo šta od nje preostane. Dve zime koje dolaze, postavljaju se kao prepreka opstanku srpskog dela civilizacije. Oni koji preteknu počeće iznova. U stvari, dobili smo protivrečne informacije o tome šta nas čeka. Čovek koji bi to morao da zna, a zove se Dušan Bajatović, tvrdi da su skladišta gasa puna, pa ne postoje razlozi za brigu. Doduše, ni za radost, ali biće donekle toplo.
Ljudi koji mnogo više znaju od Bajatovića, najavljuju sudnje dane u zimama kakvih nikada nije bilo. Vladar zna da će sledeća zima biti strašna, a naredna polarna.

Ovde su mnoge zime bile blage, neke hladne, bilo je i ledenih dana, pa i pojedinačnih smrzavanja. Sećate se poetskih opisa zime u dečjim čitankama: ona je izvor dečjih radosti. Pršti, pršti beli sneg! Dečaku na lice padoše pahuljice, celo selo postalo je belo.

Sa idilom je gotovo. Vladar je smestio balkansku zimu među strašila koja će pobiti sve što stignu. Silu od koje nema bežanja. Zato što se nismo spremili, ili izgubili pojam o vremenu i prostoru pred tiradama zagubljenog srpskog jetija.
Nismo ih najurili. Nismo išli u šume po drva, zapostavili smo a nismo smeli svoje atavističke porive: ne traži ni od koga da te greje, učini to sam. Sve je to poznato još iz kamenog doba, tada su postojali čuvari vatre, oni su svojim glavama plaćali gašenje plamena.

Čovek nama prebacuje krivicu za trulost sistema razorenog iracionalnim svevlašćem. Neće biti toplo za ljude koji nisu dovoljno dobro razumeli značaj podaništva. U hladnoći se lakše vlada, ovde se grejanje udeljuje a ne poseduje kao građansko dobro, zima je u rukama onoga koji njena surova svojstva koristi za isto takve pretnje.

Nije objašnjeno šta je to polarna zima na Balkanu, i kako će ona biti realizovana u umereno kontinentalnoj klimi? Postoje li uopšte klimatski standardi, ili su oni postali sredstvo prljave politike?

Sa strašnom zimom koja je sasvim blizu dolazi katastrofa, sa polarnom kataklizmom. Tako nas ohrabruju sa dvora, očekujući zahvalnost preživelih. Takvih će biti u katastrofi, ali u kataklizmi ne. Ona bi promenila sve za šta znamo da postoji, posebno političku evoluciju i one koji joj duguju svoje užasne preobražaje.
Paničar na čelu države je nedavno govorio o punim skladištima svega što se može zamisliti, i o sopstvenoj mudrosti nužnoj da se to postigne. O tome da će biti struje, gasa i svega o čemu on lično brine. Nemačka će se smrzavati a mi ne. Videli smo slike obilja.

Odjednom nema EPS-a, nema mleka i šećera. Strah se širi od vrha. Epidemija praznih rafova najavljuje redove. To je ono u čemu smo već bili.

Nismo još bili u Otvorenom Balkanu, ideji utopiji usred živih ratnih žarišta. Gledali smo sajam vina, omaž bogu Bahusu koji je tražio svoju istinu.

Vladar je pokazao koliko može da potegne, opijen od moći dodatno se letvosao do posrtanja.

Eto njemu malo radosti pred smrzavanje. A i nama. Simpatičan pijanac, postaje zajeban samo kad je mamuran.