Kako je propao FLU

Zarad znanja i ravnanja, treba reći da se u vreme kad sam ja tamo primljen 1984. godine, na prijemnom konkurisalo i po njih 250. Priman je svaki deseti kandidat, a oni primljeni bili su heroji koji su izazivali opšte divljenje!

Šta se dogodilo sa FLU, ne tako davno umetničkom školom od najvećeg ugleda, pa čak i umetničkom školom sa kultnim statusom? Kako i zašto je dovedena na korak od gašenja i propasti? Jedan prastari vic o osnivanju džez kluba u Istočnom Berlinu bi sve ovo mogao jako dobro da objasni.

Naime, Štazi odluči da tih 80-tih godina napravi džez klub usred istočnog Berlina i da na taj način špijunira i prati sve koji imaju prozapadne simpatije i afinitete. Naprave oni taj džez klub po najvišim "zapadnjačkim" standardima. Međutim, iako je prve večeri bila gužva i neviđena navala, sledećeg dana dođe jedva deset ljudi, a trećeg dana - niko.

I sad se agenti Štazija pitaju u čemu je stvar i zašto ljudi ne dolaze. Počeli su da preispituju muziku. Muzika vrhunski džez, na dekadentnom zapadu svi luduju za takvom muzikom. Pića najbolja zapadnjačka, viski, džin, šampanjac najrenomiranije marke tih pića trulog zapada. A striptizeta? Pa. striptizeta je provereni član partije od 1905.

E, pa gospodo, tako vam je i sa FLU, ako se neko pita zašto taj umetnički fakultet sve manje ljudi hoće da studira. Naime, kada studenti dolaze da studiraju, oni tamo očekuju vrsne umetnike pune znanja, jake ličnosti, ljude od integriteta, harizme i talenta, očekuju ljude koji ulivaju veru, bude nadu i koji inspirišu.

Decenijama unazad, međutim, umesto takvih ljudi - FLU za asistente prima uglavnom profesorsku decu (nepotizam je tamo toliko besprizoran da bi izazvao zgražavanje i u Bangladešu), ili decu istaknutih učesnika NOB-a, Ili decu predsednika SUBNOR-a, ili supruge zaslužnih umetnika nad čijim se doktoratima slatko smejali nesuđeni mentori govoreči da "ti doktorati nisu bili ni štivo ni za srednju školu a kamoli za neko iole ozbiljno doktoriranje na Beogradskom univerzitetu".

Pošto su na FLU dakle bili primani uglavnim takvi (ali i puki poslušnici koji će da najmanje talasaju i ponajbolje slušaju šta im se kaže), mnogi su potencijalni kandidati za upis izgleda odlučili da tamo uopšte i ne konkurišu, jer zašto bi plaćali skupe školarine i to u ovakvim jezivim vremenima?! Zašto bi upropašćavali svoj život i traćili dragocenu mladost u takvim obrazovnim ustanovama, jer čemu dođavola takvi ljudi uopšte mogu da ih nauče?!

Čujem da je neka devojka koja je ove godine primljena, celom situacijom na fakultetu izuzetno razočarana, i da od studiranja na njemu - odustala. Odustati od studiranja pošto si na FLU primljen?! E, pa to je nešto novo, i nešto apsolutno nezamislivo u moje vreme.

Pošto smo došli do faze da upisati FLU više maltene ništa ne znači, i da upisivanje tog fakulteta izgubilo svaki sjaj, možemo da se pozabavimo i ostalim problemima koji proističu iz delovanja profesorske struke na likovnoj sceni.

Naime, jedan od glavnih faulova profesorske struke (da ne kažem klike, i to ne samo sa FLU nego i sa drugih visokih umetničkih škola) je i to da su se profesori rasporedili po svim mogućim umetničkim savetima za sve moguće izložbe, kako kolektivne tako i samostalne, i tamo vode apsolutno glavnu reč. Varijante "ja tebi - ti meni", dodeljivanje samostalnih izložbi njihovim najbližim srodnicima, izlaganje na salonima njihove dece koja nemaju nikakvu umetničku karijeru, su dovedene do savršenstva.

U slučaju da hoćete negde da samostalno izlažete u Beogradu morate sa nekim od njih da budete "dobri". Ukoliko niste neko ko je s njima "dobar", ili ko se s njima "druži", ili ko se jednostavno nije s nekim od njih pre konkursa "dogovorio", vi ne možete da izlažete i prođete te konkurse tačno da ste vaskrsli Leonardo da Vinči.

Što se tiče konkursa za samostalne izložbe, javna je tajna da su svi termini uglavnom podeljeni i pre žiriranja. A meni je lično govorio jedan od mojih profesora da bi on kao predsednik umetničkog saveta jedne udarne galerije u centru Beograda, na početku žiriranja uvek rekao: Hajde recite ko su vaši puleni, i da završavamo ovo sve što pre.

Ovakve se stvari imaju za posledicu potpuno srozavanje ugleda likovne scene među ljudima, i shodno tome sve manje, i manje, i manje publike u galerijama, publike na otvaranjima, a na otvaranja velikih salona i grupnih izložbi više ne dolaze čak ni familije u srodstvu sa umetnicima, a kamoli neka neutralna publika ili ne daj bože kolekcionari.

Međutim, najgore nepočinstvo koje je profesorska struka uradila je nešto sasvim drugo. To što su profesori tih osamdesetih učili studente kako su Šejka, Ljuba, Veličković, Šobajić, Vasiljev i mnogi drugi koji su danas smatraju za najveće od najvećih - loši umetnici i najgori antitalenti, e to je ono najgore od svega.

Jedan od profesora učio me je kako je Leonid Šejka nula od slikara i pričao mi je kako se mu se podsmevao u Grafičkom Kolektivu kad je Šejka donosio svoje radove pitajući ga cinično: "Šta ti je to Šejka?!" Posle više od trideset godina, međutim, doživeo sam da tog Šejku izlažu zajedno sa Ivanom Tabakovićem, mojim omiljenim slikarom, i proglašavaju ga za možda i najznačajnijeg umetnika u periodu posle rata.

Doživeo sam i da vidim Veličkovićevu izložbu u Muzeju moderne umetnosti na Ušću. Izložbu tog istog Veličkovića za koga su nam profesori 80-tih govorili kako je netalentovan i kako ne ume da crta. E, to ispiranje mozga, i to zaluđivanje, e to je, poštovana gospodo, ono najgore od svega što nam je na Akademiji od strane profesora urađeno, i to je njihov najveći i neoprostiv greh.

Na samom kraju ove nevesele priče izneću i jednu prilično neprijatnu, pa čak i mračnu činjenicu vezanu za FLU koja ilustruje kakav je sve profesorski kadar tamo napriman i ko sve vaspitava mlade ljude na jednoj visokoškolskoj ustanovi u Srbiji.

Dakle, iako je očigledno da je tamo na delu jedna vrsta socijalne patologije, (jer nažalost kako drukčije okarakterisati grupu privilegovanih ljudi koji tamo radi i koja je počela da veruje i misli da ta obrazovna institucija i ne postoji da bi bilo koga obrazovala, već da bi oni imali od čega da žive), ima na toj umetničkoj školi i patologije koja po svojoj morbidnosti i izopačenosti prevazilazi sve granice pa i granicu zdravog razuma, i od koje se diže kosa na glavi.

Naime, izvesni umetnik, koji je tamo vanredni profesor, na nekom svom otvaranju izložbe u Sloveniji je poslužio goste na otvaranju pihtijama i te su pihtije bile neka vrsta performansa.

Pitate se šta sad ovo znači, kakve pihtije i kakvi performansi?! Pihtije na otvaranju, nije baš uobičajeno, ali zašto su pihtije performans?! Pa, evo zašto poštovani čitaoci: pihtije su bile skuvane od medicinskog otpada i masti od liposukcije. Dakle, od ljudskog mesa i tkiva. Začuđeni ste, pripala vam je muka, želite da verujete da je ovo izmišljotina, jer je nemoguće da tolika patologija postoji pored nas i čak se afirmiše, dobija asistentska i profesorska mesta, pravi univerzitetsku karijeru?! Moguće, ali nažalost, to je sušta istina.

Možda je neko mislio da je ljudožderstvo i flert sa kanibalizmom dobra i originalna ideja za građenje umetničke karijere, ali definitivno se prevario u proceni da će ljudi koji "flertuju" sa ljudožderstvom da pomognu u tome da jedan umetnički fakultet postane popularan za studiranje. Možda smo mi Srbi baš mnogo zastranili kao narod, ali to da jednu takvu nekad, kao što rekoh kultnu umetničku školu, posle svega sve manje ljudi želi da upiše ipak svedoči o tome da ipak nismo baš potpuno poludeli.

I hvala bogu što nismo.

P. S.

Pokušao sam tri puta u poslednjih 20 dana (jednom telefonom i dva puta mejlom) da dobijem podatke od FLU o broju konkurisalih ove godine u junu i nisam do danas dobio taj podatak jer mi ni jednom nisu odgovorili.

Pisac ovih redova NIKADA nije konkurisao za mesto asistenta ni na jednoj akademiji. Primljen je na prijemnom ispitu na FLU 1984 direktno na drugu godinu. Diplomirao je 1989. i magistrirao 1991. na katedri za crtež istog fakulteta kad je sve još uvek imalo bar malo nekog smisla.

Za one koji ne mogu da veruju da se to posluženje pihitijama ikada desilo, i da je taj koji to uradio predavač na odseku za Nove medije tog fakulteta, dajem i sledeći link.