Ljubodrag Stojadinović: Pilule za sreću

Bensedini, bromazepami i slični izotopi postali su opasna oružja u prvoj liniji odbrane, naročito starijih ljudi. Ali i kod onih u dobrim godinama. Nemir, teskoba i strah čiji razlozi ne moraju da budu prepoznati na prvi pogled, čine nas zavisnima od takvih lekova. Oni mogu da stvore iluziju o tome da rešenje postoji samo u apotekama. Ovde su izvori tegoba davno poznati, ali to nas ne čini slobodnima da ih otklonimo.

Pre nekoliko godina, u pokušaju da se meri količina sreće među državama, Srbija je bila rangirana negde pri samom dnu. Nije tačno razlučeno da li se po nekim ovlašnim parametrima merilo inače nejasno osećanje sreće, ili stvari koje je istinski čine. Nema opšte saglasnosti koje su to stvari, niti jesu li one pouzdano merljive.

Ove godine smo ponovo na donjoj granici izmerene sreće (publikacija UN-a, svetski izveštaj o sreći). Na toj tabeli najbolje stoji Finska, ispred još nekoliko nordijskih zemalja (Radio Slobodna Evropa, april 22). Ipak, deo nesrećne Srbije je po toj publikaciji najsrećniji u regionu: to je Kosovo koje se na tabeli našlo ispred mnogih članica Evropske unije.

Sreća je merena posmatračkim istraživanjem i stavovima stanovništva o tome šta osećaju, pod zadatom hipotezom: malo šta od onoga što se živi ima smisla bez osećanja sreće, ali i bez stvarnosti sa svim resursima koji takvu kategoriju, nestalnu i neuhvatljivu, zaista čine: zdravlje, standard, putovanja, ispunjenje kulturnih potreba, stabilnost, sigurnost, socijalna pouzdanost, blagostanje, spokoj, mir…

U publikaciji se ne meri osećanje ili istinsko stanje nesreće koje upadljivo dominira u poludelom modernom svetu, kao ubedljiva negacija svake radosti. Niti je poznat status pojedinca u tako nepouzdanim merama. Nesreća može da bude opšta, ali je sreća ipak samo lična stvar.

Varijacije na temu neodredive granice između sreće i kataklizme u Srbiji ne prestaju. Politički okvir za opštu sreću ne postoji niti je to moguće, ali za opštu nesreću svakako da. Uspon građanske strepnje i pad u melanholični san je uslov za naknadno, spasonosno udeljivanje nade. Uz agresivnu promociju paničnog nesrećnika pretvorenog u spasioca.

Nezavisno od socijalne pozicije i dihotomije u tim relacijama (vlast-opozicija, bogati-siromašni), ne može biti govora o osećanju srećnog spokoja na bilo kom nivou društva. Na (uslovnom) vrhu izražen je strah od gubitka položaja, na (uslovnom) dnu strah za elementarni opstanak. I jedno i drugo stanje i osećanje potenciraju eksplozivnu nesreću kao konačni ishod dugotrajne, akumulirane socijalne tenzije.

I ovde, kao i skoro svuda, ideja o kolektivnoj sreći je idilični deo utopije. Tako treba razumeti srećno Kosovo u regionu, kao pouzdanu iskru za bure baruta, ali i kao jedan od primera za osećanje sreće kod onih koji žele da budu daleko od ovdašnjeg modela vladavine.

Lekovi za smirenje, umirenje, otklanjanje nespokoja i stalne strepnje, masovno se koriste u Srbiji. Imamo sreće te ih ima, može da ih prepiše i lekar opšte prakse. Na taj način odlažemo naše teskobe, ali one ne mogu biti otklonjene. Na sve ono što ubija i čini upadljivo nesrećnim, dodajemo toksične spasioce. I tako se zatvara hodnik iz koga nema izlaza. Dramu opstanka rešavamo opijatima, katarzični otpor je odložen na neodređeno vreme.

Pre mesec dana uhapšena je mlada glumica kojoj je u tašni pronađen bromazepam. Morala je prethodno da se smiri da bi odigrala svoju ulogu u predstavi koja se može razumeti i kao subverzivna iz pozicije radikalske estetike.

To je izdvojen primer borbe policije za nacionalno zdravlje. U državi koja uzgaja opijate na svojim livadama, ovo privođenje je ozbiljan vulinovski cinizam. To nisu pilule za sreću, nego put za prividno otklanjanje nesreće. I to bi za sve nas moglo da traje beskonačno. Vlast može da podeli sedative narodu, kao nekada vitamine i druge korisne suplemente. Leksilijum za naše dede i babe, za vašu decu nešto mnogo ozbiljnije. Samo budite mirni, ne opirite se. Ni sreća ni nesreća nisu ono što mislite da jeste.