Ljubodrag Stojadinović: Novosadski pokret otpora

Možda se i mogao očekivati građanski bunt, i pored višegodišnjeg iskustva o beskrajnoj trpeljivosti, klonulosti i letargiji. Pristajanje na svako divljaštvo režima osokolilo je nasilnike da čine šta im je volja i temeljno zagađuju i sakate životni ambijent, izgled i horizonte velikih gradova: Beograda i Novog Sada, pre svega. Svejedno im je kako će gradovi-frankeštajni da izgledaju, pink estetika u urbanom vandalizmu ne može se zaustaviti pozivanjem na razum, radikalsko betoniranje se nastavlja.

O čemu se zapravo radi? Skupština grada je juče usvojila GUP, u punom nazivu generalni urbanistički plan. To je hartija sa ambicioznom idejom restartovanja svega što Novi Sad jeste. On davno postoji i usklađen je sa svojom prirodom, tradicijom i velikom rekom. Sam naziv „generalni“ podrazumeva ideju opšte pometnje i nepopravljive zahvate na tkivu grada i oko njega. Razgovarao sam sa prijateljima koji tamo žive, ovde sažeto prenosim i neke njihove utiske, ali ne u potpunosti i ogorčenje na sebe same. Trebalo je da ustanemo mnogo ranije, da ne misle kako smo pristali na njih.

Bivši gradonačelnik Borislav Novaković misli da je novosadska vlast sklona padu, jer nikada nije ni imala podršku Novosađana, kao što podršku nije imao ni Aleksandar Vučić. Nema nikakve sumnje da je gradovlasnik Miloš Vučević marioneta krupnog kapitala. Oni su odlučili da projekat „Novi Sad na vodi“ na silu proguraju kroz gradsku skupštinu, i zato su napali okupljene građane.

Pre nego što padne, vlast sklona padu odlučna je da sprovede svoju ideju nepopravljive urbanističke devastacije grada. Misli se da je u opticaju ogroman novac i neograničeni profit koji se očekuje iz odobrene divlje gradnje. Takav projekt se brani svim snagama i svim sredstvima.

Scene brutalnosti su već dugo naprednjački model opštenja sa narodom, još od prve promocije Vučića u predsednika. Tada je Belivuk, kao omiljeni čuvar vladara, vaspitavao novinare sa svojim trupama, ponižavao ih i javno demonstrirao delegiranu tiransku silu.

Velja Nevolja je nekako pao u nemilost, ali Vučeviću ne manjkaju slični tipovi iz paravojnih odreda SNS-a.

Marinika Tepić kaže da su lični pretorijanci Miloša Vučevića, zlostavljali i hapsili ljude, dajući sami sebi ovlašćenja za javno nasilje. To su navodno siledžije iz firme Intersec Team, vlasništvo izvesnog Dragana Lekića, izdašno plaćenog ljubimca vlasti.

Gledali smo mučne prizore, ambijent u kome policija i lica koja bi morala da budu predmet njenog operativnog rada, zajedno zavode red u haosu koji je stvorila gradska elita.

Građanski otpor je bio neočekivano no opravdano žustar. Gradonačelnik Novog Sada je uveren da mu niko ne može ništa, mada nije uspevao da sakrije strah. Sve je na njegovoj strani: neukusna servilnost prema svom predsedniku i slavljenje njegovih natprirodnih odlika u svakoj prilici, opijenost vlašću i ulogom odlučnog šerifa koji zavodi red, uverenost da ima mandat da sprovede u delo svaku razornu ideju.

Iz skupa takvih zabluda od kojih će neke biti i ostvarene, Vučević crpe svoju aroganciju, uz nipodaštavanje svega što je izvan okvira njegovog razumevanja stvarnosti i sistema vrednosti koji kreira njega i njemu slične. Rekao je da je protest nastao tako „što su zgubidani došli da naprave haos“. Policija je samo radila svoj posao.

U naprednjačkom jeziku, zgubidani su badavadžije, taj pojam je iz neke arhive lično izvadio šef SNS-a pre par godina, kada je uporedio svoje udarničko pregalaštvo sa neradom „zgubidana“, koji čitave dane a i noći gube po kafićima. Takvi dani se više ne vraćaju, nestaju zauvek u zaludnom besposličarenju.

Osim ako „zgubidani“ ne dođu pred svoju gradsku kuću koju je prisvojila vlast kao i sve drugo. I tamo traže spas za svoj grad koji po nakaznim merama kroje i preprodaju otuđeni vandali. Okupacija je sve surovija, pokret otpora u Novom Sadu je možda nagoveštaj buđenja.