Piše Goran Kaluđerović: Društvene razvaline

Autor ovog teksta pokušava da odgovori na prosto pitanje: postoji li ijedna ljudska vrlina s kojom su nosioci političke vlasti izašli u javni prostor i time isti oplemenili ili su na mantri razaranja institucija u Srbiji i zagađenja ukupnih međuljudskih odnosa gradili sopstveni identitet? Pokušaj odgovora na to pitanje temeljićemo na dve pretpostavke.

Prva pretpostavka počiva na dugoročnom stubu srpske politike koju je razdvajala borba "između čoveka koji sve javne interese meri aršinom ličnog interesa, i odgovornog građanina koji se za javne poslove zanima kao za poslove svih" (Hana Arent). Druga pretpostavka počiva na stavu da je srpsko društvo imalo osećaj za nadmoć gole sile i u svojoj samoubistvenoj nameri prilježno je to osećanje negovala.

Upravnik srpskog društva čija biografija počiva na biografijama vođa gomile, a predstavlja je siromašan profesionalni život i na osnovu dostupnih informacija, prilična razuzdanost privatnog, uspeo je da okupi oko sebe samo onaj talog koji je u takvom vođi video neodoljivu privlačnost, prosto zato, jer oni nikakav profesionalni i privatni život nisu ni imali. Tragičnije je to što su svoju političku sudbinu, oni koji se profesionalnim i privatnim životom mogu i pohvaliti, predali u ruke svekolikog polusveta na javnim funkcijama.

Originalni make up upravitelja srpskog društva počiva na ukrštanju nespojivih pojava, gde se navodna borba za odgovornog građanina temelji na goloj sili i to od polusveta regrutovanog za potrebe javnog života od strane upravnikove svite.

Odgovornog građanina stvaraju institucije. Sa svim svojim krhkim temeljima one su stvarane od 2000. godine. U njima jesu bili angažovani pojedinci koji se mogu podičiti svojim biografijama, iako je, naravno, bilo propusta. Agenciju za borbu protiv korupcije npr. nije predstavljao stranački kadar kao što ga sada predstavlja, a predstavnici regulatornih tela bili su korektiv vlasti a ne njihov branilac kao što je sada slučaj.

Ti politički siromašci ušli su u javni prostor da bi pokazali da ne postoji razlika između njih i onih koji su na tradicionalnim temeljima gradili svoje karijere. Štaviše, oni su želeli pokazati da profesionalnu i životnu afirmaciju ne treba da prati ozbiljno školovanje i postepeno napredovanje i usavršavanje. Dovoljno je bilo da se odreknu svoga Ja u ime stranačkog Mi i snagom stranačke prinude ostvare ono što nikada ne bi u regularnim uslovima.

"Poštenje" umišljenih stranačkih kadrova počiva na njihovom intimnom saznanju da ne poseduju onaj neophodni društveni pedigre koji obezbeđuje obrazovanje, već im je stranačko idolopoklonstvo ulaznica za javni život. Sasvim je jasno da neće ništa izgubiti izlaskom iz javnog prostora u borbi za građanina, ali hoće u ličnim privilegijama.

Verovanje da društvo i politika mogu funkcionisati samo ako imate dovoljno odanih ljudi da to i sprovedu temelj je funkcionisanja i kriminalnih organizacija. Među njima oni ne prave razliku. Onog trenutka kada srpska javnost napravi tu razliku i razluči kriminal od države i politički satrapi će naći svoje mesto.

Iza rešetaka ili na političkom otpadu - sasvim svejedno.

Goran Kaluđerović, doktor političkih nauka