Procenjivanje vs potcenjivanje

U genijalnim predlozima, drveni tumači života uporno žmure na domaće specifičnosti poput one, da je ova vlast nastala od ostataka nacional-socijalističkih falangi, poraženih „Petog oktobra“ uz podršku tzv. belih listića, koji su u sukobu povampirenog populističkog zla i nesavršene tranzicione normalnosti, birali da se bave moralom, razočarani manjkom tantijema i ambasadorskih fotelja, koje su potraživali. U toj Srbiji ljudi su prinuđeni da od režima telima brane vazduh, vodu i zemlju, koje ovi naizmenično poklanjaju i prodaju arapskim prijateljima, kineskim političkim uzorima i zapadnim korporacijama, kojima je profit oduvek bio važniji od života onih koji ga ni sami dovoljno ne cene.

I sve to ovaj režim radi u zamenu za privatne dilove i tapšanje po ramenu. U toj Srbiji, vlast ne hapsi ni one koji gaze decu, dok ih na to ne primoraju građani protestima i blokadama. U takvoj Srbiji, pošteni policajci, pre nego krenu da rade svoj posao, moraju da razmišljaju ko iz vlasti štiti kriminalce koje bi trebalo da hapse, a građani ne znaju, da li više zaziru od policije ili kriminalaca, koji nam se cerekaju u facu. Ali, šta je sve to u poređenju sa potrebom da se kritikuje opozicija, koja već godinama služi kao vreća za udaranje, na kojoj se iživljavaju lažni novinari, pripadnici domaćih službi bezbednosti i batinaši zaštićeni policijskim značkama.

Da bi paradoks bio potpun, najvatreniji zastupnici ideje o jednoj koloni koja je nova baza za priču o sujetama u opoziciji, isti su oni koji nikada nisu prestali da objašnjavaju, kako je pokojni „Savez za Srbiju“ bio neprihvatljiv zbog ideoloških razlika okupljenih. Dakle, isti oni koji danas pričaju o potrebi jedinstva, tada su se ponašali poput junaka filma "Tri karte za Holivud" Mrguda i Globusa, koji se u nekoj provinciji, dok čekaju posetu druga Tita i pomno prate razvoj „Kubanske krize“, poubijaše, jer su jedni za Ruse, a drugi za Amerikance.

Takav pristup odgovara samo Vučićevom režimu, jer sprečava da se razgovara o realnim problemima, poput najveće cene goriva koju plaćamo, smanjenih subvencija za poljoprivrednike, koji jedva preživljavaju, slomu zdravstvenog sistema i povećanju broja umrlih (po čemu smo peti na svetu), korupciji (po kojoj smo šampioni Evrope), padu Beogradskog univerziteta na Šangajskoj listi (zbog čega rizikujemo da diplome koje naša deca dobijaju neće više biti priznate u inostranstvu)... Ovakav pristup odgovara i pojedinim liderima u EU, koji su u Srbiji othranili političkog monstruma, pa nude dobre usluge u popravljanju demokratije, koju su pre toga u sosptvenim izveštajima proglasili mrtvom.

U takvoj stvarnosti svim dušebrižnicima, koji se bave realnom snagom opozicije, revnosnije nego realnom opasnošću od nestanka sa kojim se, kao društvo, narod i država suočavamo, preporučujem da umesto - "Tri karte za Holivud", pogledaju film Darka Lungunova - "Spomenik Majklu Džeksonu". Tamo su i pop i vazduhoplovni oficir, koje maestralno igraju Ljubomir Bandović i Dragan Bjelogrlić, baš kao i lokalni sakupljač sekundarnih sirovina na veliko, koga glumi Toni Mihajlovski, spremni da urade sve kako bi ostvarili san prijatelja, lokalnog brice (Boris Milivojević) koji bi da ostane sa ženom koju voli (Nataša Tapušković) i pored "zle tašte" (Mirjana Karanović), koja bi da ćerku uda u Nemačku i tako spase bede. I dok gledaju tragiku naše zbilje i lokalnog političara (Branislav Trifunović) koji sarađuje sa huliganima prerušenim u nacionaliste, molim sve zabrinute analitičare, da prestanu da brinu o tome šta će uraditi opozicija, koju komentarišu sa izrazom lica, kao da im je neko pod nos turio smrdljiv sir i razmisle - šta oni mogu da urade za društvo u kome žive kako bi se desile neke promene.

Naglasavam da urade, ne da kažu i sve to, naravno, ako uopšte misle da su promene potrebne. I da se razumemo, niko nikom ne osporava pravo da procenjuje ono što opozicija, koja je daleko od bezgrešne, radi. Ali nećemo da ćutimo na potcenjivanje, jer ono ubija nadu da je moguće da živimo normalno. Nemamo pravo da ćutimo zbog: Irene iz Bora, Ane sa Vračara, Nataše iz Pančeva, Tijane sa Zvezdare, Mirjane iz Vranja, Vesne iz Rakovice, Danijele iz Novog sada, Spirke iz Leskovca, Katarine iz Kruševca, Jelene iz Niša, Nataše iz Šida, Katarine iz Jagodine, Milice iz Kraljeva, Mile iz Beograda, Ljilje iz Kuršumlije, Maje iz Rume...

Ove žene, moji super heroji, već više od godinu dana u „mačo Srbiji“, nakon što završe sve obaveze na poslu i u kući, drže štandove na našim ulicama, govore na našim trgovima, dele letke i „Novine“ prolaznicima i sve to dok ih lokalne kabadahije guraju, policajci privode, batinaši zastrasuju, moćnici ostavljaju bez posla, a lažni dušebrižnici savetuju da se okanu politike....

I one neće stati. I njih niko ne sme da potcenjuje. Pogotovo ne iz udobnih fotelja obasjanih svetlima reflektora u trenutku kada Vučić u Beogradu menja narod, koji mu se ne dopada, baš kao što je o tome maštao lokalni pandur - Gavrilo Milentijević, koga je u već pominjanom filmu „Tri karte za Holivid“, odigrao Branislav Lečić.

Kraj znate.

Branko Miljuš, član Predsedništva Stranke slobode i pravde