Nenad Kulačin piše za Direktno: Zašto se plašim Šapića!

To što je izjavio da bi nam iščupao srce, pretnja je kao i svaka druga, što bi predsednik Srbije rekao, ostatak uličarskog vaspitanja. Razlika od stotina drugih pretnji je u tome što je više puta ponovljena iz usta jedne te iste osobe koja se polako, ali sigurno nameće kao čovek broj dva ovog režima. Elem, ovu pretnju nije izrekao neki dokoni maloletnik na društvenim mrežama koji se krije iza nekog nadimka koji treba dodatno da unese dramatiku u samu poruku, već Aleksandar Šapić, predsednik opštine Novi Beograd i potpredsednik glavnog odbora SNS.

Tu istu pretnju je ponovio i pre neki dan u jutarnjem programu na Pinku, uz svu moguću saosećajnost dvoje statista u studiju koji za sebe veruju da su novinari. E, tada sam se ozbiljno uplašio, a ne prvi put, kada mi je saborac Marko Vidojković to saopštio posle razgovora koji je imao sa Šapićem. Mislio sam, psi laju, karavani prolaze. Ali Šapić nije običan pas. On je prošao neki čudan dril koji ga je odmah vinuo u naprednjačke visine brzinom munje. To je njegov prirodni ambijent u kojem je jedino moguće da opstaje kao jedinka. Režanjem!

Plašim ga se zato što mu lice dobije nekakav čudan izraz kada govori o čupanju srca. Plašim ga se, jer laže da sam nešto rekao što nisam, što smo u krajnjom liniji i dokazali sinoć u Dobar, loš, zao pošto nas je prozvao da pustimo taj deo gde smo govorili o njemu. Niko nikada, pa ni ja, u DLZ nije rekao da su mu „krpili čmar“, kako je rekao Vidojkoviću u telefonskom razgovoru, niti da su mu „krpili njegov anus“ kako je obavestio auditorijum na Pinku. Rekao sam samo da su ga „krpili“, misleći na arkadu.

 
Niko nikada u DLZ nije rekao da je homoseksualac. Vidojković i ja smo poznati po tome što imamo više nego tolerantan i liberalan stav po tom pitanju, zbog čega ponekad imam problema i u sopstvenom komšiluku kada se započne ta tema. Ja verujem u ljubav i smatram je najlepšom stvari. Takođe, verujem da ljubav ne sme da boli od bilo koga da dolazi, ali to je neka druga priča.
 
Šapića se plašim zato što iza njega stoji na stotine hiljada razularenih članova SNS koji su na najmanji mig, za sada samo Aleksandra Vučića, spremni da laju na svakoga ko drugačije misli, na desetine hiljada botova koji su spremni svašta da napišu, na nekoliko hiljada sapatnika koji su spremni da te provuku kroz najveće blato putem naprednjačkih medija, na nekoliko stotina Velja Nevolja, Aca Rošavih, Sandokana, Zelja, Radojičića koji su, siguran sam, spremni da organizuju čupanje srca, i na kraju nekoliko pojedinaca koji bi to i uradili.

Šapića se plašim zato što je beskičmenjak. Njih se najviše plašim, naročito onih koji su pod zaštitom Aleksandra Vučića. Za njega je njegov politički put sasvim normalan, a za normalne je to put sramote, koristi i zloupotreba. On danas kaže jedno, sutra drugo, a onda tvrdi da su drugi došli na njegovo, a da se on nije promenio. Godinama je radio sa Draganom Đilasom i nijednom ga nije sa jednom prosto-proširenom rečenicom uzeo u odbranu. Ćutao je kao, da ne kažem šta onim istim uličarskim rečnikom kakav gaje on i njegov novi gazda, i spuštao glavu. Ne tiče se to njega.
Plašim se ljudi koji saginju glavu i izbegavaju da se izjasne, jer to nije njihov posao. On i Gordana Čomić kao da su istog vaspitača u vrtiću imali. Sećate se kako je spustio glavu kada je naprednjačka zvezda Aca Lukas pričao odvratne stvari protiv moje koleginice Žakline Tatalović. Da li normalan čovek ćuti na to i saginje glavu?
E, došli smo do toga, normalan čovek. Očigledno je da je i Šapić zaražen tim naprednjačkim virusom, naprednim ludilom koje poput kineskih vozova jure kineskim prugama, za sada još ne u Srbiji. Najviše se plašim ludaka, a on to jeste. I nije mi jasno kako se većina nas ne plaši ovih ozbiljnih ludaka. Kada bismo se svi malo više plašili, možda bismo malo ojačali i izašli na ulicu i oterali ih sve redom tamo gde treba. Protiv takvog ludila nema leka. Ono mora da se zaustavi u trenu i da se iskoreni, da više nikome nikada na pamet ne bi palo da postane neko poput Vučića i Šapića.
Šapić se uzbudio zato što se plaši da njegova deca mogu tako nešto da čuju ili da pročitaju. Moja deca su već videla i pročitala kako tamo neki Šapić hoće da iščupa srce njihovom ocu za nešto što nikada nije rekao. I nije im jasno zašto to hoće da uradi, kao što im nije jasno zašto policija ne uhapsi Šapića. I oni se plaše Šapića, ne samo ja.
 
Ti ludaci optuže svoje protivnike da imaju račune na Mauricijusu, da voze kajen porše, da su pokrali Srbiju koji su oni, dakle ti ludaci, spasili od bankrota, izjednačavaju žrtve u Srebrenici sa gađanjem papučama u Potočarima, optuže časnog pilota helikoptera da bi spasili svoje nesposobne guzice, ne daju snimak sa nesreće u Doljevcu, sruše pola Savamale...
Zbog svega navedenog, ja se plašim Šapića. I da, počeo sam i ja da nosim suzavac u džepu, jer su već počeli da mi dobacuju u Šapcu sa bezbedne udaljenosti i u društvu. Verujem da nije sramota što ih se plašim, ali ono što je sigurno, nema tog Vučića i Šapića koji će uspeti da me slome i da me dovedu do predaje, do toga da postanem Predrag Sarapa. Taj film nećete da gledate naprednjački džiberi i probisveti. Nadam se da ću vam se svima u brk nasmejati kada sve ovo prođe. A, ako mi slučajno padne cigla na glavu, nadam se da će moja deca biti ta koju ćete morati da pogledate u oči.
Dakle, pozivam sve vas, koji se plašite ovih ludaka, da im se suprotstavimo, jer nema te Zagorke Dolovac koja će nas zaštiti od svakodnevnog ludila. Moramo sami. Na nama je, a ne na nekome drugom. Svi vi koji se još ne bojite, počnite, jer ćete tako mnogo brže shvatiti da se moramo boriti. Niko nam slobodu neće pokloniti, niti osloboditi od ovih ludaka. To moramo sa učinimo sami. Napunimo svoja srca tim strahom i konačno jasno i glasno kažimo – Dalje više, neće moći!