Ni korak nazad

Obaveza i dužnost advokata je da osim pružanja pravne pomoći građanima, tumače pravne norme i tako im objašnjavaju šta neki zakon ili drugi propis znači, te kako da oni usklade svoje ponašanje sa zakonima i drugim propisima. Ovih dana profesionalna, ali pre svega moralna obaveza advokata je da dignu svoj glas i objasne šta zapravo u praksi znače predložene izmene i dopune zakona o parničnom postupku. Ovu moralnu obavezu svakako imaju i naše kolege sudije, tužioci, pravobranioci, pravnici, dakle svi ljudi iz pravne struke.

Na žalost nosioci svih drugih funkcija u pravosuđu i drugim državnim organima nisu nezavisni, te se verovatno zbog toga njihov glas ne čuje. A ono što se čuje, bolje da se ne čuje, ali to neće biti tema ove kolumne. U odbrani prava građana na pravično suđenje advokati su manje-više ostali usamljeni, ali rekao bih odlučni. Ovog puta, bez ikakve ideje da zaštite svoje interese, slobodan sam reći, donekle čak protiv ličnih interesa.

Pravo na sudsku zaštitu nekog povređenog prava, predstavlja ustavom zagarantovano pravo svakog pojedinca, ali ne samo to. Sudska zaštita imovinskih prava u parničnom postupku je jedna od osnovnih dužnosti i atributa jedne države. Ukoliko građani svoja prava ne mogu ostvariti pred sudom, onda ih moraju ostvarivati primenom sile, dakle na ulici, samoinicijativno. U toj situaciji država više nije država jer gubi kontrolu nad građanima i nema monopol nad fizičkom prinudom. Prevedeno na običan jezik, to je situacija u kojoj nastaje haos, a ljudi fizičkim obračunima koji se često završavaju i činjenjem najtežih krivičnih dela, ostvaruju svoja prava, ili ono što po ličnom ubeđenju misle da je njihovo pravo. Dakle, da ne bi došlo do haosa i nasilja u savremenim državama postoji grana vlasti koja se zove sudska vlast.

Važan segment sudske vlasti jeste parnični postupak. On mora biti dostupan i omogućen svima, bez obzira na materijalni status bilo kog pojedinca. U parničnom postupku, čovek veoma lošeg materijalnog stanja, dakle bilo koji siromašni građanin, može uspeti u parnici protiv čoveka koji je veoma dobrog materijalnog stanja. Radnik koji prima minimalnu zaradu, ima mogućnost da dobije spor protiv preduzeća u kome radi i ako to preduzeće vredi recimo više miliona ili više stotina miliona eura. Uslov da u tome uspe je da mu je neko pravo zaista povređeno. Samohrana majka koja je uzela kredit jer joj se pokvarila stara veš mašina, ima pravo i mogućnost da dobije spor protiv banke čiji kapital je više stotina miliona eura, ali je nezakonito oštetila u postupku dobijanja ili otplate kredita. Ovakva situacija nikako ne odgovara svetskim moćnicima. I tu sa terena prava prelazimo na teren politike.

Strane poslovne banke kojima je bilo malo da nam skupo prodaju jeftino ili skoro besplatno uzet novac na svetskom tržištu i na taj način stiču ogroman profit, pravile su ogromne nezakonitosti u postupcima dodele ili otplate kredita, a na sve to je ćutao onaj organ koji je po zakonu države Srbije morao da štiti te iste građane. Ćutala je Narodna banka Srbije. Dobro, za guvernerku razumem, može biti da je dok se sve ovo dešavalo ona bila kod frizera na ondulaciji pod haubom, tako da za ove nezakonitosti nije čula, ali ta Narodna banka valjda osim guvernerke sa izuzetnom frizurom ima i neke druge organe i stručnije ljude od guvernerke, što ruku na srce nije teško.

Dok je Narodna banka Srbije ćutala, nisu ćutali zelenaši u poslovnim bankama. Požalili su se Međunarodnom monetarnom fondu. A ovaj fond je režimu u Srbiji dao preporuku (čitaj naredio) da se smanji broj postupaka u srpskim sudovima. I umesto da Narodna banka kao kontrolni organ poslovnih banaka da nalog tim bankama da se sa klijentima sporazumeju, čime bi svi bankarski sporovi bili rešeni, preko noći nekakva radna grupa donosi predlog izmena i dopuna zakona o parničnom postupku, koje ako budu usvojene apsolutno onemogućavaju pristup sudu građanima lošeg imovinskog stanja. U ovim izmenama postoji veliki broj apsurdnih odredbi, ali ću ovde da ne bih zamarao čitaoce, u najkraćem objasniti problem sa plaćanjem sudske takse unapred.

Sve obaveze prema državi moraju se plaćati, te tako i sudske takse. To je i do sada bilo tako i tu nije ništa sporno. Ono što međutim predstavlja ogromnu nepravdu je činjenica da ukoliko bilo koja strana ne plati odmah sudsku taksu gubi spor, jer se tužba odbacuje ako tužilac ne plati taksu odmah, a tužba usvaja ako tuženi ne plati taksu na odgovor na tužbu, takođe odmah. Dakle, neplaćanje sudske takse ovde direktno utiče na ishod spora, što ni u jednom pravnom sistemu nije slučaj. Sudska taksa je novčano potraživanje koje država naplaćuje od obveznika i za to ima mehanizme. Sudska taksa nikako ne sme uticati na ishod spora, dakle na ostvarivanje povređenog prava bilo koje strane u sporu. Osim toga rad sudova ne zavisi od sudske takse. Sudstvo se finansira iz budžeta, dakle građani već plaćaju sudstvo kroz razne poreze.

Advokati nisu obveznici sudske takse. Obveznici su klijenti, dakle građani. Moj uvaženi kolega i prijatelj advokat Bojan Čedić kome pripada deo zasluga za ovu kolumnu jer je detaljno proučio predložene izmene i o tome me obavestio, gostovao je na tribini koju smo organizovali, izgovorio mi je pre neko veče hirurški preciznu i tačnu rečenicu: „ej matori, pa zbog ovih izmena najebaće onaj mali sitni glasač SNS-a“. Sjajno opisano. Dodao bih, ako bi ove izmene bile usvojene najebaće običan građanin slabijeg imovinskog statusa, kakvih je na žalost u zemlji Srbiji najviše.

I molim sve da razumeju da u ovim predloženim izmenama i dopunama zakona o kome govorim postoji odredba koja jako odgovara advokatima. Suština je da je na osnovu ovih izmena advokat u svakom parničnom postupku i formalno-pravno neophodan. Advokati su ipak podigli svoj glas.

Ovog puta advokati brane isključivo interese građana. Zbog toga građani treba da nas podrže. Jer zaista je došao momenat da ne smemo ni korak nazad.

Bratislav Marković, advokat i član Pokreta za preokret

http://www.bratislavmarkovic.com/