Marko Vidojković: Koronavirus - svođenje računa

Pre ove, poslednju kolumnu posvećenu pandemiji napisao sam 12. marta, 2020. Zvala se "Već je kasno". U podnaslovu je stajalo "Onog trenutka kad smo pristali na to da Vučić odlučuje o svemu, pristali smo i na to da najebemo u pandemiji". Zaraza je tih dana tek kucala na naša vrata, ali bilo je jasno da ulazimo u unapred izgubljeni rat. Jedina misterija bila je koliko će biti žrtava. Na samom početku, poredio sam pandemiju sa bombardovanjem. Suočen sa višom silom, bila ona NATO ili mikroskopski organizam, narod je savio kičmu i pustio Vučića da mu, protivno svakom pravnom aktu, lupi dva meseca vanrednog stanja po turu.

Na internetu su se množile kukavice, koje su se rvale sa iskušenjem da priznaju kako se dešava ipak nešto istinski stravično, nešto što nije izmišljeni atentat na firera, umišljena agresija Hrvata i Albanaca na ovo malo Srbije, ne, dešavao nam se virus, kao i ostatku sveta. Virus ubica. Već u prvom talasu, stizale su jezive vesti o preminulima, koji nisu bili stari i iznemogli, sa pratećim bolestima, kako nam je obećano, nego je bilo iznenađujuće puno mladih, zdravih, debelih i ubrzo mrtvih pacijenata.

Taman se zaraza primirila, a onda je ceo narod žrtvovan, zarad izbora. Tek što smo se našli u iskušenju da priznamo kako je Vučićev logoraški pristup pandemiji imao efekta, odjednom je taj isti Vučić proglasio pobedu nad virusom. Pomoću jednog teniskog turnira i jednog krcatog derbija pokazao je plebsu da nema čega da se boji. Izvol’te na izbore.

Kuda idemo osetio sam u izbornoj noći, 21. juna, kada sam se našao u izbornom štabu Nebojše Zelenovića, u Šapcu. Popeli smo se gore, a gore - ogroman broj kiselih faca (nebitno za ovu priču), ne nose maske, puše, razmenjuju isti, ustajali vazduh, zabrinuti nad sudbinom grada, mnogo više nego nad svojom. Glas koji mi se ponekad javlja, rekao je: "Marš napolje" i ja sam strčao niz stepenice i našao se na šabačkom trgu, boreći se za vazduh, u nadi da se za to kratko vreme nisam zarazio.

E tako, pa i mnogo gore, bilo je svuda u Srbiji. Naprednjaci, koji tek mozga nemaju, pevali su i radovali se u zadimljenim prostorijama, bez maski, ne razmišljajući o virusu, pošto je virus "pobeđen". Oni koji su se satima guzili te noći po izbornim štabovima svečano su otvorili drugi talas zaraze. Početkom jula počeli su da nam se razboljevaju prijatelji, rođaci i komšije. Početkom jula, počeli su i da umiru - prijatelji, rođaci i komšije.

Poglavnik je sa televizora pripretio novim vanrednim stanjem, što je izazvalo najgori mogući scenario - hiljade spontano okupljenih nadrkanih ljudi na ulicama, huligane sa značkama i policiju, koja najednom mlati gore nego Slobina. Policijsko iživljavanje je na zapadnim televizijama prikazano kao pomalo trapav odgovor na proteste primitivaca koji ne veruju u koronu, odnosno frikova koji se bore protiv epidemioloških mera. Drugi talas razboljevanja i umiranja je tako produžen, usledilo je kratko zatišje u septembru i dok smo trepnuli stigao je oktobar. Već na pola tog meseca pojavile su se prve prognoze kakav će biti treći talas zaraze. Počeće krajem oktobra, pa će da se razbukti tokom novembra, a onda će se sporo, mnogo sporije nego prethodni, stišati, nadajmo se do Nove godine.

Gostujući u DLZ, doktor Dejan Žujović je na pitanje dokle će trajati treći talas nonšalantno odgovorio: do marta. A bio je 12. novembar. Ko će, jebote, do marta da izdrži, uhvatila me prpa. Onda je usledio totalni kolaps zdravstvenog i društvenog sistema, festival bolesnih i mrtvih tokom novembra i decembra i tek što je počelo da se smiruje, "neki" zlotvor otvorio je sve ski centre, a korona-kamikaze zaletele su se na skijanje, odakle su se vratile zaražene.

Režim je tokom cele zime predano radio na produžavanju pandemije, ne bih rekao iz zlih namera, već iz praktičnih, pošto se vrh piramide vlasti odjednom javno preklopio sa vrhom piramide organizovanog kriminala. Poslednje što takvom režimu treba jesu zdravi građani, kojima članovi porodice ne padaju od korone "kao noćni leptiri" (još jedno proročanstvo Dr Žujovića). Trebaju mu antivakseri, teoretičari zavere, ludaci, budale, kamikaze, samoubice i psihopate, kojima je važnije urlanje na ilegalnom rođendanu, nego zdravlje i život. Svega toga je bilo napretek i sve je to tolerisala ista ona policija, koja je u julu mučki mlatila po ženama i deci.

Koronavirus u Srbiji popustio je tek krajem maja, 2021, valjda jer je već toliko ljudi potkačio, sapleo i ubio, da je ponestalo prostora za njegov dalji napredak. Ostavljeni sami sebi, građani, koji prijateljima i rođacima ni na sahranu nisu mogli da odu, nosili su maske, čuvali su se koliko su mogli, vakcinisali su se čim se za to ukazala mogućnost i sačekali da treći talas napokon prođe.

Bombardovanje SR Jugoslavije trajalo je 78 dana. Ceni se da je među tadašnjim Jugoslovenima stradalo preko dve hiljade civila, a vojne i policijske žrtve zvanično iznose 271. Treći talas pandemije koronavirusa u Srbiji trajao je sedam meseci. Broj preminulih od koronavirusa ovog trenutka zvanično je 6.917. Podaci Zavoda za statistiku vele da je u decembru 2020. bilo oko sedam hiljada više mrtvih u odnosu na decembar, 2019. U martu, 2021, bilo je, prema istom izvoru, oko pet hiljada više mrtvih nego u martu, 2020. U aprilu, 2021, oko četiri hiljade više nego 2020. Kad saberemo pomenuti višak, dolazimo do cifre od šesnaest hiljada mrtvih. Taj "višak" su žrtve korone. Ko se usudi da pročačka po podacima iz aprila, jula i avgusta, 2020, zaključiće da je koronavirus po svoj prilici u Srbiji odneo preko dvadeset hiljada života i ko zna koliko života će još biti izgubljeno usled posledica koje virus ostavlja na pacijantima.

Nezapamćeni biološki rat protiv sopstvenog naroda prevazišao je sva moja strahovanja. Bilo je to bezumno žrtvovanje svega i svakoga, medicinskog osoblja, stranačkih kolega, umetnika pred kojima je bilo još ko zna koliko godina stvaranja. Očevi, majke, braća, stričevi, ujaci, bezbrojni anonimni mučenici koji su umirali bez adekvatne medicinske pomoći, a zatim na brzaka bivali sahranjeni u limenim sanducima, sve je to rezultat ovog rata - jedinog rata koji je Aleksandar Vučić u stanju da vodi.

Preko dvadeset hiljada mrtvih za godinu dana. Njegovom krivicom. Ponavljajte sebi, dok ne skontate kako se prema tome treba odnositi.

Marko Vidojković