Ljubodrag Stojadinović: Ružičasti šlajm

Ovde je zanimljiva hipoteza o upotrebnoj vrednosti serije sarapa, nastalih na manjku dobre robe. Daj šta daš, sve što pristaje na sve, može se upotrebiti za bilo šta. Neka je to škart, ali otpad je najbolje što imaju, pa su bivši ljudi sa deponije dobili naizgled važne poslove. Da se pojavljuju, dakle, i budu glas iz vodećeg trbuha, ili iz još niže regije, čak uvereni da rade važan posao. Sve što odatle vide i govore usklađeno je sa etikom kratkog lanca, uz jeftino plaćeni fanatizam.

Sarape su ljudi posebnog kova, sastavljeni od poznatog no odvratnog ljudskog materijala, spremni na svako oblikovanje i poniženje, davno posustali pred svojim padovima koje više nisu u stanju da prepoznaju. Ali su spremni da sve to grčevito brane kao uspon na sam vrh karijere, koja se u konačnom bilansu sastoji od niza sramnih epizoda.

No, čemu uopšte bavljenje sarapama? Zar nije dovoljno što oni sami sebe određuju u najzagađenijem prostoru kao njegovi simboli, neželjeno no pouzdano kazujući o sebi sve najgore?

Možda i nije. Takva je delatnost nastala kao kombinacija pasje odanosti i oskudnog uma, ali svaki pokušaj obrazloženja njihovog postojanja ostaje nedorečen. Teško je razumeti kako oni vide sebe, i vide li se uopšte. Razum se u tom odnosu brojnih sarapa sa silama moći ne može uzeti kao ozbiljno merilo. Verovatno postoji neki impuls, miris, njuh, instinkt, osobeno čulo za posebne primerke faune, koje ih isključuje iz ljudske zajednice i nepogrešivo vodi u teški zagrljaj vođe čopora. Nemaju više gde da se vrate, veruju da im je jedino tamo dobro.

Ali, ni to nije dovoljno. Ulizištvo pokazano apsolutnim potčinjavanjem svakako se plaća malim sinekurama i velikim prezirom. Sarape, kao meka tkiva kroz koja prolazi sve, uvek iznova moraju da dokazuju svoju ništavnost, ne bi li se u tome našlo bar nešto što ima bilo kakvog smisla.

Ali ništa nema smisla, i taj krug ponižavajuće odanosti zatvara se uvek na istom mestu. Žrtva bez dara, koja je već poklonila sve što ima, pouzdano zna da je to malo, i da valja u svojoj praznini pronaći nešto još maloumnije, jedino što preostaje.

Zbog toga sarape svoju poniznu vernost dokazuju novim izlivima dirljive nesposobnosti i nepismenosti, u pokušaju da sakriju da su ono što jesu, mada im nije poznato šta je to.

Naravno da za to i nisu potrebni dokazi, sve što ne postoji i čega nema vidi se odmah, bez bilo kakvog napora, bez traganja i lutanja po ništavilu.

Nastojanje da se takvo nepostojanje negira, a da se za sopstveno potonuće okrive oni koji su videli glupana na delu, moralo bi da izazove sažaljenje. Sarape dele lekcije o profesiji i moralu, o doslednosti i svojim čvrstim stavovima, o integritetu i profesionalnosti.

Njihovo izlivanje podstaknuto je obavezom da se u javnom govoru ogledaju sa mnogo jačima od sebe, nesposobni da svoju bolnu inferiornost vide kao greh onih koji su ih ispratili na bojište bez misaonog oružja. U polemičkim pokušajima sarape doživljavaju slom svega što im je preostalo, ponoseći se svojim mentalnim sinkopama, dodatno očerupani i poniženi.

Njihova upotreba je oročena, tačno kao i vrednost onoga koji ih tako limitirane šalje na stratište. Na samom kraju, moraće da beže od ljudi koji, ako već pamte, imaju slabo razumevanje za takvu sortu. Ipak, sarape imaju taj jedini dar da se preumljuju po potrebi, koliko god puta bude trebalo, da zamenjuju tuđe stavove za tuđe. Oni su uvereni da svako govori i piše po nečijem nalogu a ne po svojoj savesti, njima je sloboda uvek udeljena i oduzeta, i kao nepoznat pojam nije njihova briga.

Ne sumnjam da će kad svemu dođe kraj, sarape ponuditi svoje nepotrebne usluge novim gazdama. Mi, koji gospodare nemamo, ostajemo sami sebi garancija rizika, ko god ovde bude vladao. Svaki sarapa će se nekako udomiti na novom poslu za koji nije potrebno ništa. Ionako su već oblikovani glasom, pretnjama, ćuškama, sitnim pogodnostima, šutiranjem ili gaženjem u njih same.

Biće takvih na svačijem dvoru, od njih odbrane nema.

Ljubodrag Stojadinović