"Projekat" nas svuda prati

Pojmom "projekat", najkraće, označavamo sve ono što nam se zvanično dešava.

Kada sam pre godinu dana pokrenuo gradsku filozofsku školu "Linkej" svesno sam izbegavao da na televiziji ili u novinama govorim o svom "projektu". Škola koju vodim nije projekat, već vrsta druženja koja zahteva rad na sebi i otvorenost duha.

Međutim, bilo kakva slična akcija, pa i akcije mnogo manjeg značaja i formata, gotovo uvek sebi daju za pravo da se nazovu projektom. Tako, kada se npr. u školi organizuje mala akcija uređenja školskog dvorišta - takva akcija se obavezno recimo nazove "zelena škola", te inicijatori takvih i sličnih događaja isključivo govore o svom "projektu" (naročito ako iza svega stoji neka nevladina organizacija) .

To, dakle, nije jednodnevno školsko druženje u vidu male akcije već projekat od izuzetnog (državnog) značaja. Tako, pored ostalog, i sama deca postaju nesposobna da se druže nezvanično, da prošetaju, pogledaju dobar film ili da porazgovaraju na klupi u pauzi tokom basketa (koji se, čini se, i sve manje igra). Naprotiv, druženja oko nas sve češće postaju zvanična, unapred pripremljena sa, naravno, propratnom podrškom na društvenim mrežama (te sve prerasta u "event").

Snaga se troši na imidž i javna slika sebe postaje suština (bez obzira na to što iza vidljivog često esencijalno ničega nema). U tom smislu, mnogi više nisu sposobni za obrazovanje jer nemaju vremena ni koncentracije da bez upliva Instagrama ili Fejsbuka provedu nekoliko sati dnevno u analizi onoga čime (hoće da) se bave. Od beskonačno mnogo slika i sličica - praktično više nije moguće usmeriti pažnju na određeni problem i godinama ga temeljno ispitivati. Iz tih razloga, plašim se da ćemo mnoge zvanične buduće stručnjake veoma skupo platiti. Naravno, ovo je problem širih razmera i, razgovarajući o ovome pre par meseci i sa nekoliko inostranih kolega (a eminentnih stručnjaka na polju obrazovanja) složili smo se da je poimanje modernog školstva u najmanju ruku vrlo problematično i da će tek biti (usled novonastale kovid situacije).

Svakako, marketing i zvanično nametanje svojih ideja imaju vrlo važnu ulogu, ali samo ako iza tih ideja i akcija zaista stoji određeni sadržaj i smisao.

Ukoliko nije tako, pojam "projekat" će i dalje najčešće biti samo puka reč lišena smisla i suštine. Hidroelektrana Đerdap jeste projekat, francuski TGV jeste projekat kao i, recimo, izgradnja (moderne) biblioteke u Aleksandriji ili podizanje čuvenog Tajpeja 101.

Sve dok ne shvatimo šta treba, a šta ne treba svrstati pod pomenuti pojam - verovaćemo da se pojmom "projekat" može nazvati popravka neke gradske česme, sređivanje neispravnih semafora ili čak dopremanje kreda za školu. 

Bojim se, ipak, da ćemo svest o značaju istinskog obrazovanja teško vratiti "u školske klupe" (naročito sada kada smo privredu poklonili strancima).

U okviru lošeg životnog standarda usled kolapsa privrede i svakodnevnog poltronskog politikanstva - nećemo moći da iskusimo neki ozbiljniji državni projekat. "U centru grada postavljena led rasveta" - to nam je izgleda domaći maksimum...

Ivan Vučković, profesor filozofije