SUBOTOM U 18 Srđan Škoro: Igmanski marš

Kao zamenu za Igmanski marš trenutno imamo Igmansku inicijativu koja sa sve potpisima raznih NVO vedeta iz regiona, a dominantno iz Srbije, traži promenu ustava Bosne i Hercegovine. Po njima priroda Dejtonskog sporazuma je suviše „kompromiserska“ i ne dozvoljava napredak BiH kao celovite, građanske i sekularne države.

Ono što u tekstu usvojene izjave Igmanske inicijative ne piše, ali se može pročitati između redova je postojanje Srpske kao glavnog remetilačkog faktora, da BiH postane ono što nikad nije bila. I pre svega mogućnosti da se preko Srpske eventualno izvrši nekakva kompenzacija Srbiji zbog gubitka Kosova i Metohije. Zato su Igmanci požurili sa inicijativom da bi što pre predupredili bilo kakvu mogućnost da se o tome razgovara, makar to bilo nešto što je onomad pokrenuo i sam Zoran Đinđić plativši to svojom glavom.

Kominterna je zvanično raspuštena 1943. godine, ali u Srbiji nikad nije prestala da postoji. Duhom i praktičnom primenom. Ne postoji narod u svetu, pa čak ni u bivšem Sovjetskom Savezu, kome je politika Kominterne nanela toliko zla, a da je i dalje bez pogovora primenjuje kao što to čine nazovi građani Srbije. Za razliku od nacističke ili ustaške ideologije gde je samo mrtav Srbin dobar Srbin, Kominterna je išla mnogo perfidnije i sa jasnim zahtevom ukidanja i brisanja svega što nosi prefiks srpski ili bi bar moglo na to da zamiriše. Iste sekude se pale sve kominternovske lampice, duboko posejane u genetskoj strukturi dela srpskog naroda koji jako lepo živi šireći ovu bolesnu ideologiju i glumeći nekakve proletere.

Kako drugačije objasniti ogroman broj potpisa iz Srbije na izjavu Igmanske inicijative o promeni ustava BiH, u trenutku dok predsednik Aleksandar Vučić krši svaki dan ustav zemlje u kojoj žive i plaćaju porez. Kako objasniti njihov stav da kad se kroz ustav krše sva prava srpskog naroda u Crnoj Gori, da je svaka reakcija na to, nedopustivo mešanje u politiku i prava jedne međunarodno priznate države. Uostalom, kako objasniti činjenicu da potpisnike Igmanske inicijative nismo mogli videti kao borce, čak ni kao potpisnike neke izjave, u sprečavanju da se Srbiji na nasilan i nelegitiman način oduzme deo njene suverene teritorije.

Zalaganje za primenu evropskih vrednosti je divna stvar pogotovu ako iz Evrope stižu redovno na konto sredstva da se to čini. Lepo je i deklarativno se boriti protiv Vučića sa džepovima do vrha napunjenim parama, ali je jako teško to činiti o svom trošku i na sopstvenu štetu. I takve ljude, koji se na taj način bore protiv Vučića i koji se na prste mogu izbrojati u Srbiji, prezire podjednako i vlast i ovi tzv. borci za građanska prava u regionu. Oni im ruše, dok god postoje, tu kominternovsku sliku srpskog naroda, davno naslikanu za različite potrebe.

I ono što je najstrašnije od svega ti lažni proleteri i borci za građanska prava i vrednosti se ni u čemu ne razlikuju od Vučića i njegove politike. Jer i on, kao i oni, sve čine da do priznanja Kosova i Metohije i utapanja Srpske u bosansko more što pre dođe. Otuda tolika obostrana servilnost prema tzv. međunarodnoj zajednici, jer tamo je kasa odakle im stalno pritiču značajna sredstva. Zato se i toleriše Vučićeva diktatura i brutalnost vlasti, kao i bezočnost nevladinog sektora.

Vreme je da Igmanski marš i Igmansku inicijativu smestimo tamo gde im je mesto i pokrenemo Narodni marš. Što pre. Marš obespravljenih i ojađenih. Narodni marš onih koji i pored svega još misle svojom glavom i istinska su opozicija. Skup ljudi na kojem ćemo biranim rečima reći veliko Marš svima koji nam na bilo koji način zagađuju živote.