LIČNI STAV Aleksandar Dikić: Nužna samoodbrana

Ruku na srce ni ljudi nisu novi, ali u ovo vreme silikona, umetaka i foto-šopova šminkanje poliitčkih leševa postaje dobro plaćena veština. Naša politička scena neretko zaliči na popularnu seriju The walking dead, pogotovo kada se savet opozicionih mudraca sastane da u odsudnom času, u pet do dvanaest, sada ili nikada pronadje spasonosno rešenje i okonča Vučićevu diktaturu.

Nekima od njih još nije jasno šta se postiglo bojkotom i kada bi mogli da vrate vreme tu sudbonosnu odluku ujedinjene opozicije ili bi poništili ili bi prilagodili svojim ličnim interesima. U luksuznom panteonu u krugu dvojke zapitali su se naši savremeni Soloni i Talesi stoički su se zapitali šta je bila svrha bojkota. Šteta što se medju zvanicama nije našla Hipatija iz Novog Sada, njihova dojučerašnja saborkinja koja je na trenutak zaustavila društvene mreže jer je u predizbornom spotu pomešala prste i publici umesto palca kojim lajkuje ili kažiprstom kojim usmerava (ili preti) pokazala srednji prst.

Ona bi mogla empirijski da im objasni šta je svrha izlaska na izbore na kojima je zajedno sa ligašima i otpacima PSG i DS dobacila do 1%. Mogli su makar kao spoljnegsaradnika da angažuju šabačkog gradonačelnika Zelenovića da im otpeva čivijašku Odiseju i objasni iz prve ruke kako na terenu izgleda boriti se protiv naprednjačke horde. Da li je njegova žrtva dovoljan argument da je predlog da se ne bojkotuju lokalni izbori bio samo još jedna podmetačina onih koji i dalje srpsko biračko telo gledaju iz ptičje perspektive?

Optužuju Demorkatsku stranku da je izgubila svoju prepoznatljivost. Zapitajmo se po čemu je DS postala prepoznatljiva i pre nego što je pala sa vlasti, pre nego je vezana na stub strama da bi je svakodnevno satanizovali režimski tabloidi? Po stranačkim kadrovima koji su jurišali na lokalne, pokrajinske i državne budžete, a na partijske sastanke dolazili izlazeći iz službenih automobila sa Šoićevim prstohvatom oko najmodernije verzije mobilnog telefona i sa prstom u ušnom kanalu na suprotnoj strani lobanje? Po čuvenoj door-to-door mobilizaciji potencijalnih glasača, s tim što smo mi vrata otvarali lepom rečju (čitaj ponudom) ili artiklom iz robnih rezervi, dok ih naprednjaci otvaraju nogom? Po svesnom laganju o predizbornoj apanaži od 1000 evra ili svetskoj ekonomskoj krizi kao potencijalnoj šansi za razvoj dok evro skače na trocifreni iznos, cena nafte na maksimumu, a odnos plate i potrošačke korpe kao kvota za Zvezdinu titulu?

I onda se čudimo zašto su naši renegati napunili Glavni odbor Srpske napredne stranke. Zašto su sada još bahatiji, još nadmeniji, još bezobrazniji. Ne, Vučić ih nije stvorio, on ih je apgrejdovao. Ko zna kakvi bi postali da se Tadić domogao trećeg mandata. Ali, tada bi i dalje bili „naši“, pa bismo transfer blama progutali, jer viši cilj-da vampiri iz devedeestih više nikada ne dodju na vlast-zahteva od nas takvu žrtvu. Zato smo i gajili te slepe miševe u svojim redovima da nam skriveni medijskim demokratskim mrakom sisaju krv na slamčicu, pa sada kada ih je Vučić pretvorio u zombije koji patroliraju danonoćnu srpskim ulicama, onda pilatovski peremo ruke i zgražavamo se nad kolektivnom katastrofom.

Zato-Zoran Lutovac. Da izbrišemo takvu prepoznatljivost. Da se rebrendiramo. Da se vratimo korenima. Da nas opet vode pošteni, mudri, obrazovani, nekorumpirani, nekompromitovani. Takvi su nas i osnovali. Profesori i borci.

U neveštom povlačenju istorijskih paralela nazivaju Zorana Lutovca lažnim Slobodanom Vuksanovićem. Nisu mogli biti više u pravu. Da, Zoran Lutovac je LAŽNI Vuksanović. Problem je u tome što oni koji ga napadaju u subotu glasaju za PRAVOG Slobodana Vuksanovića. Ovaj nesrećni politički penzioner postao je sinonim za nekog ko želi da otme stranku i pretvori je u lažnu opoziciju. Upravo se repriza tog pokušaja dešava u subotu. Nezadovoljnici iz Demokratske stranke žele da je pretvore u kooporativnu opoziciju. U novi LDP. Čak su i glumci za tu tragikomediju isti. Jasno se može prepoznati i režiser i scenarista.

Na toj čuvenoj izbornoj skupštini pokojni Zoran Đinđić je rekao da želi da RTS svaki dan napada predsednika Demokratske stranke, da želi da se vlast plaši predsednika Demokratske stranke. Frakcija koja organizuje lažne izbore u subotu dobija nezapamćeni prostor na režimskim medijima. Oni pune stupce Kurira, daju intervjue za Večernje Novosti, njihove mudrosti komentarišu na Hit Tvitu...Primetan je strah vlasti od njihovog „preuzimanja“ Demokratske stranke, toliko da i sam Vučić hvali politički talenat njihovog mastermind-a.

I zato-Zoran Lutovac. I zato ne nova, nego drugačija Demokratska stranka. Sa jasnom politikom KONFRONTACIJE, a ne KOLABORACIJE sa Demokratskom strankom. A takvu politiku mogu da iznesu samo ljudi bez bagaža, bez mrlje i bez neostvarenih ličnih ambicija koje prenose na političku ravan.

Demokratska stranka se ne deli, već se oslobadja tereta.

Aleksandar Dikić, član Gradskog odbora Demokratske stranke