Sablić: Društvo je u totalnom mraku, ko si ti Šapiću

Poredeći stanje nekad i sad, legendarna predstavnica srpskog i jugoslovenskog glumišta kaže da je svojevremeno Atelje 212 bio zaštićen "kao retka vrsta", zahvaljućiji Miri Trailović.

Danas, iako veruje da su "većina glumaca levičari" i "na pravoj strani", mali broj njih je zloupotrebio svoju popularnost.

Oni koji nisu, kažnjeni su, jer su govorili protiv režima, navodi i spominje primer Gorana Markovića.

- Živela sam u vremenima jedne demokratije. Atelje 212 je bio zaštićen zahvaljujući Miri Trailović. Mogli smo da pričamo šta hoćemo, ona je branila to pozorište. U kasnijim vremenima, prozivali su me za ono što sam govorila… Samo sam govorila ono kako mislim, a prozivke gotovo nisam ni primetila. Oni se boje miša, ako je miš protiv njih – odmah ga 'vataju' - narodski je rekla Seka Sablić.

Upitana da li je Jugoslavija zemlja u kojoj bi i danas živela, Seka ističe da je kultura (kao i ostali segmenti društva) u Jugoslaviji bila sigurna.

- Sve što je danas propalo i u mraku, sve je to bilo zaštićeno i u punom sjaju. Mira Trailović je bila svetski menadžer, ona koja je radila ne u svoju korist (kao što rukovodioci rade danas), već za Atelje 212 i svoju kuću. Odlično je sarađivala sa vlašću, iako nije bila član partije. Imali smo tada vrhunske gradonačelnike koji su briniuli o svemu, pa i o kulturi. Mira me je, kada sam imala 28 godina, zvala i pitala me hoću li da dobijem stan. Rekla sam da hoću, a ona me poslala kod (Milana) Vukosa (potpredsednika Skupštine grada Beograda u vreme Branka Pešića). I Vukos meni u 28. godini dodeli stan. To je naučna fantastika za današnje vreme. Petar Kralj i ja smo dobili stanove. To nije bila samo sigurnost, već i mogućnost da postaneš čovek, osamostališ se - prisetila se.

Kultura je svesno uništavana od devedesetih godina, istakla je.

- Zamračili su sve zvezde koje su u kulturi postojale. Oni su zamračili Čkalju, Miću Orlovića, Milenu Dravić. Milena je mislila da je na crnim listima. Kao rez je bio kada su počeli da forsiraju turbo folk. Kultura ne postoji, ona je na kolenima. Kao što Desanka Maksimović kaže 'tražim pomilovanje za lepotu koja pod koritom spava' – to je kultura – 'dok se maćehina kći u zlatnom ruhu dvorom šepuri, za pepeljugu, za pepeo suri koji po njoj pada'. To je kultura, ko šiša kulturu. Nekada je kulturna strana postojala u većini medija, pozorišni kritičari, najave… Ali pozorišta su ipak puna i mi sa zadovoljstvom igramo te predstave - rekla je ona.

"Je li tu onaj što je meni pokušao da ukrade moj glas"

Borba se sada, podseća Seka Sablić, vodi i protiv ljudi koji se zalažu za istinu, ljudska prava, jednostavnost, pošten život, slobodu, demokratiju, dostojanstvo čoveka…

- To nije mnogo, malo je, a kao da smo u veku Olivera Tvista… Mi i ne znamo kako je van Beograda, gde ljudi nemaju šta da jedu. Oko 12.000 je socijalno davanje, a ako neko ima i metar zemlje, nema pravo na to. Kada su ovde dolazili Srbi iz Hrvatske na traktorima, pa kad smo Brana Crnčević, ja i drugi jurili da oni dobiju nešto, zemlja im je davana, a nisu imali ni lopatu - podsetila je.

Gde god da korakneš, to je "demagogija do bola", navodi.

Ovo društvo, smatra, jeste u potpunom mraku.

- Ne govorimo o spoljnoj politici, strašno je što smo posvađani sa svim susedima. Andrić je pisao kako je Bosna zemlja mržnje, a to je sada postao čitav Balkan. Skoro sam gostovala u Banjaluci, pa zagledam ljude. Volela sam Bosnu, taj divan čisti govor, ali sad se mislim je li tu onaj što je bio na Novom Beogradu, da meni ukrade moj glas, da mene zezne. Pojavljuje se jedna netrepeljivost. Mržnja je uvek postojala ovde. Aca Popović je pisao divnu predstavu 'Svinjski otac', bio je veliki patriota i Srbin, ali je pisao istine. Pisao je i taj lik koji sam igrala – svekrvu koja mrzi bez razloga. Ona mrzi toliko svoju snaju da je natera da baci dete u Moravu. Igrala sam je sa zadovoljstvom da pokažem publici da postoji mržnja i bez predrasuda. Mi verujemo da smo divan narod, veliki i srdačan, a svačega ima tu - kazala je ona.

Kada se mržnja poseje, teško je sastaviti, smatra ona.

- Koliko je Titu trebalo da sve od nas napravi Jugoslovene, cela generacija… Stvorio je generaciju koja je uživala u Jugoslaviji i volela Jugoslaviju. Ali verovala sam da će ta generacija dići gvozdenu zavesu kada Tita ne bude i da ćemo biti građani sveta - rekla je ona.

"Ko si ti, Šapiću?"

Predsednik privremenog organa Aleksandar Šapić pominje da bi posmrtne ostatke Tita vratio u Kumrovec, a Seka Sabić to ocenjuje rečima "sramota" i "bedno", ističući da sama dolazi iz porodice koja nije svojevremeno bila za komuniste.

- Nemam reči, moja ulica se zvala Save Kovačevića i oni je vrate na Mileševsku. Pa zašto? Taj Sava Kovačević je dao život za tvoju slobodu! Kakav god bio, taj je Tito stvorio nešto, održavao Jugoslaviju! Toliko je to ružno. Zbrisali smo istoriju (ja je lično ne volim), ali ko su oni da gumicom zbrišu istoriju? Ko je taj Šapić, da to sme da uradi? On misli da je jako pametan… Način na koji se obraća meni, ja sam ta Beograđanka koja je ovde rođena, moja majka je odavde… Ko si ti, Šapiću - pitala je čuvena glumica.

"Master klas" za siromašnu Srbiju

Od brojnih uloga koje je imala, izdvojila je pomenutu majku Daru (za koju je dobila nekoliko nagrada), prestavu "Trst" u Ateljeju 212 gde je igrala švercerku, zatim "Master klas" u kojoj je tumačila Mariju Kalas.

- Gledala sam tu predstavu u Americi i shvatila da je lik Marije Kalas blizak i meni, i svakoj ženi na ovom svetu. Donela sam ga iz Amerike u vreme naše nemaštine, jer za nju nije trebalo ništa osim tri tenora, studenata. To je bila vrsna predstava ne samo prema mom mišljenju, već i mnogih kritičara. I danas bih mogla da je igram, jer je to Marija Kalas na zalasku svoje karijere. Predstava je puna predivnih replika, Marija studentima govori o ljubavi, životu, posvećenosti, karijeri, vrednostima za koje se u životu vredi boriti - opisala je ona.

"Osvajanje lepote je moć"

Skromno kaže da nije jedina "kraljica komedije", mada je tu kao "riba u vodi".

Tajna njene dogovečne karijere leži u tome da što se više glumci troše, to se više grade u svojoj profesiji, otkriva.

- Kada ulaziš u posao, uđi studiozno. Tako ćeš osvojiti zanat, biti srećniji u njemu i dobiti moć. Sastavni deo ljudske prirode je moć. Ima različitih vrsta moći, ali jedna od njih je i osvajanje lepote. Kada si moćan na sceni, to je isto kao da si postao kralj - veruje ona.

Najvažnije je u glumi igrati podtekst, smatra ona iz svog bogatog iskustva. Zbog ovako velike produkcije, ne stvaraju se velike glumačke ličnosti, ocenjuje.

- Nema tu saveta, mi moramo živeti u datom trenutku, ali treba imati i svoju samodisciplinu. Samo istina – tako ćeš osvajati likove i dugo trajati, ako Bog da da si fizički zdrav - rekla je Seka Sablić.

Jedan joj je blizak prijatelj, s osmehom kaže, rekao da bi volela da igra, a da je niko ne gleda.

"Narod ne voli urbane ljude i intelektualce"

Pomenuvši izbore, Seka Sablić kaže da je ona za izbore, jer režim nikada neće biti bolji, tj. popustiti više.

- Promeniti vlast na ulici nego na izborima je bolje, ali na ulici nema više snage. Ne računaj više na narod, na omladinu. Sve se radilo na tome da se narod anestezira… Mladi su posečeni… Kada je bio 'jedan od pet milona', zatim sve ono sa rektorkom… Delovalo je da će ići samo nabolje, ali posečeni su kao repa. Treba izaći na izbore, pa onda ponovo animirati i videti šta dalje - smatra ona.

Ipak, lično ne veruje da će dugo, dugo ovde biti loše.

- Samo je moglo da bude bolje kada se Đinđić pojavio. Ali ovo su zemlje koje likvidiraju one koji znaju makar da se potpišu… Kao što je radio Staljin. To je taj radikalizam, taj Šešelj. Mora narod da se promeni, da promeni svoju sliku sveta. Oni ne vole urbane ljude i intelektualce - navela je.

Ti koji ne vole intelektualce, to je baš običan narod, smatra.

- Oni okreću leđa, gledajući da li će imati 12 ili 13.000 dinara. Čujem ih šta govore, ne shvataju da imaju pravo na sindikat, zdravstvo, sudstvo, policiju, da zbace svog predsednika opštine s mesta ako nisu zadovljni njim… Mi ne vidimo koliko su se feudalci uzdigli. Po Srbiji niču feudi. Teško je izaći kroz tu šumu - opisuje glumica.

Kao grad, Beograd je još i najbolje mesto za život u Srbiji.

- Ne vozim više auto, jer nemam gde da parkiram. Stavim masku da ne bulje u mene i vozim se tramvajem, trolejbusom. U mojoj su ulici srušene tri kuće, u maloj uzanoj ulici pravi se zgrada sa celim zidom u staklu. U šta gledaš, u moju sobu? Da ne govorim o higijeni. Dalje se ne odmičem od svoje ulice, idem do Ateljea i Jugoslovenskog, vodim još unuke u parkić, koji je prljav kao u najstrašnijim zemljama. Noću tu dolaze klinci i bacaju svašta, a niko ne čisti. Jedan je ovo zapušten grad. Zašto dolaze stranci, jesu li ti splavovi tako bajni… to ne znam - zaključuje Seka Sablić.