LIČNI STAV Prof. dr Mila Alečković Nikolić: Doživljavamo najveći moralni i stručni pad

Svi smo mi, gde god da radimo, prvo dugo učili različite naučne discipline, zatim radili sami na sebi, a tek potom pomagali drugim ljudima, boreći se ne samo sa najvećom enigmom svih vremena - mentalnom bolešću i njenim žrtvama, nego i sa epistemološkim, naučnim, duhovnim i moralnim pitanjima. Svi smo izdržali iskušenja, sumnje, brojne provere i kritike, i ostali posvećeni ne samo humanoj zakletvi koju smo dali, nego i svojoj ličnoj nadi i veri da se mnogim ljudima može pomoći u borbi sa onim što zovemo mentalna bolest, a što nekada biva ravno duhovnoj smrti. Od vremena kada su slavni Pinel i Eskirol skinuli lance sa ruku i nogu psihijatrijskih bolesnika, pa sve do danas, naša vera u to da većina ljudi nužno nije osuđena na bolest i patnju, ostala je čvrsta.

Uprkos tome, politika nas je uvek iskušavala. Zbog zamki koje nam je politika postavljala i kolega koje su ponekada posustajale, čovečanstvo je upoznalo tzv. "crnu psihijatriju", zloupotrebu naše nauke u represivne svrhe, zbog čega je došlo do velikog svetskog talasa pobune i antipsihijatrije. Mišel Fuko, Ronald Leng, Franko Bazalja i mnogi drugi svesni humanisti digli su se protiv iskušenja koje su nam postavljali izdajnici profesije s jedne strane, i banalni politički činovnici, ili psihopatološki poremećeni zlikovci, s druge. Međutim, većina naših kolega u celom svetu, ostala je posvećena humanom cilju i ostala je stručno i moralno uspravna.

Posle toliko decenija i iskušenja, u istoriji retko kada politički srećna otadžbina Srbija, doživela je ove 2020. godine, najveći mogući stručni i moralni pad upravo naše struke. I pored svih želja da to ne vidimo i da se u to, zbog loših primera iz prošloti ne mešamo, gotovo svi smo svesni da je opstanak naroda i građana koji žive u Srbiji, kako fizički, tako i psihički, najjači ultima ratio naše profesije. Uprkos tom cilju, svi znamo da je klinička slika Srbije bitno poremećena tragičnim događajima iz prošlosti, a da se do dana današnjeg nije popravila upravo zbog, naglasimo ovde slobodno, psihopatološkog karaktera današnje vlasti. Možda u istoriji nikada nismo imali sreću da se na čelu države nalaze psihički potpuno integrisani ljudi, ali današnje stanje je, svi to dobro znamo, postalo alarmantno.

Šta nas, stručnjake i moralne ljude, sprečava da ovo udruženo i javno saopštimo i upozorimo naciju da se na njenom vrhu nalazi bolesna ličnost? Šta ljude od velikog znanja i integriteta, koji ništa ne mogu da izgube osim časti, sprečava da javnost upozore na opasnost od samovolje i nasilja ličnosti koja pokazuje tešku kombinovanu i nepopravljivu kliničku sliku?

Da li mi ne verujemo u ono što svaki dan vidimo i čujemo sopstvenim očima i ušima, ili se naša struka boji izdajstva unutar same sebe i rata između hrabrih naučnika i konformista koje bilo koja vlast u bilo kom režimu i bilo kojoj zemlji sveta uvek zloupotrebi? Zašto naša velika i važna profesija ćuti? Zašto minimizujemo naše znanje, naše iskustvo, naš ogroman istorijski trud i savest? Zašto se plašimo i čega se plašimo?

Milioni nestručnih i zavedenih ljudi trpi, ne samo političko, nego pravo psihopatološko nasilje svaki dan i mi to nemo posmatramo. Slušamo izjave i gledamo postupke zbog kojih bismo običnim smrtnicima koji bi malo koga mogli da ugroze lako postavljali dijagnoze i prepisivali im terapiju i lečenje, a ne čujemo i ne vidimo one koji svojim ponašanjem čitavu državu dovode do provalije ireverzibilne mentalne katastrofe. Osiromašeni, izmučeni, uplašeni i terorisani građani očekuju ohrabrenje i odbranu od nas, a mi ćutimo u svojim ćoškovima. Da li nas je uplašila teška istorija i zloupotreba ljudske duše, ili naša sumnja u same sebe? Zašto se svi jasno i složno ne oglasimo i stručno ne upozorimo javnost o onome što ona već i te kako oseća i sluti: ličnost koja se nalazi na čelu Srbije trebalo bi hitno da bude hospitalizovana dok se mentalno zlo koje ista čini zajedno sa svojim saradnicima ne proširi do te mere da sprovede pravi psihijatrijski genocid nad stanovništvom Srbije. Naša populacija ne umire samo od fizičkih bolesti, nego umire od psihotičnog straha od terora i maltretiranja, koje potkupljena, nestručna i nehumana medija svakoga dana šire mnogo gore nego bilo koji drugi virus.

Današnja klinička slika Srbije je strašna, uprkos nadčovečanskim prirodnim mehanizmima psiholoških odbrana namučenog stanovništva. Depresije i suicidi šire se neverovatnom brzinom. Mi ne smemo da dozvolimo psihološke i sadističke eksperimente nad ljudima. Građane, de facto, iz sata u sat ubijaju pretnje i radnje realnog pacijenta koji se nesrećnim slučajem našao na vrhu države i čiju tešku i kombinovanu dijagnozu svi mi stručnjaci dobro poznajemo.

Prestanimo da ćutimo i spasimo narod i građane od mučenja! Pokažimo da ima smisla školovati se za ovu profesiju i da ona nije samo stub institucionalne vlasti. Pokažimo da naša struka nečemu služi. Ako svi zajedno ne dignemo glas onda kada su mnoge kolege iz sveta već ustale u odbranu srpskih građana od psihičkog terora, onda Univerziteti i fakulteti u Srbiji mogu da ukinu studije psihijatrije i kliničke psihologije. Onda mi više ničemu ne služimo, nije više potrebno ni da se ocenjuju studenti, niti da se rade istraživanja, naša struka više zvanično ne postoji! Ako ne progovorimo, niko nam više nikada neće verovati!

Ustanimo složno u odbranu onoga čemu smo posvetili živote: izjavimo "da je Car go" i zaštitimo narod od epidemije ludila i kolektivnih psihoza užasa i straha. Svako od nas danas ima misiju da javno progovori istinu! Izađimo iz kabineta, bolnica, ćoškova i iz senke sopstvenog straha i izgovorimo na glas, ne političku, nego naučnu istinu! Potvrdimo hrabrost koju smo nekada svi pokazali kada smo se opredeljivali za jednu od najbolnijih nauka, ali onu u kojoj ljudska nada može mnogo da učini. Svi smo tada bili heroji.

Ustanimo danas, obznanimo slobodno i javno postojanje opasne i komplikovane psihičke bolesti kod čoveka koji se nalazi na vrhu države i spasimo narod, kako cela Srbija ne bi postala psihijatrijski kazamat iz bivših vekova, bez budućnosti, bez svetla i nade!

Prof. dr Mila Alečković Nikolić