Ovim redosledom se GUBE ČULA PRED SMRT: Neuronaučnici dešifrovali misteriju "aktivnog umiranja"

Za većinu ljudi koji umiru prirodnom smrću u dubokoj starosti, telo se gasi prema predvidljivom obrascu, a čula Iosećaji nestaju jedno po jedno. Razumevanje ovog procesa ne samo da demistifikuje jedan od najvećih životnih tabua, već porodicama i negovateljima pruža neprocenjiv uvid u to kako pružiti utehu i dostojanstvo voljenoj osobi u poslednjim trenucima. Taj proces, iako obavijen velom tajne, ima svoju unutrašnju logiku, koju mozak koordinira kako bi sačuvao energiju za najvitalnije funkcije do samog kraja.

Prema dr Džejmsu Halenbeku, stručnjaku za palijativnu negu sa Univerziteta Stanford, prvi signali da se telo priprema za gašenje su gubitak gladi i žeđi. Kako se telesne funkcije usporavaju, potreba za energijom, vitaminima i hranjivim materijama se drastično smanjuje. Probavni sistem više ne može efikasno da procesuira hranu i tečnost, a telo instinktivno odbija ono što mu više nije potrebno. Porodicama je ovo često jedan od najtežih aspekata koji treba da prihvate, ali lekari naglašavaju da je to prirodan i očekivan deo umiranja koji osobi na samrti zapravo smanjuje nelagodu. Forsiranje hrane ili pića u ovoj fazi može izazvati više štete nego koristi, uzrokujući mučninu ili čak gušenje.

Nakon što apetit nestane, sledeći na redu je govor. Kako telo slabi, održavanje razgovora postaje naporno i iscrpljujuće. Govor postaje usporen, a osoba provodi sve više vremena u snu ili stanju koje podseća na nesvest. To povlačenje iz komunikacije često je znak otpuštanja i pripreme za konačni odlazak.

Ubrzo nakon toga, vid počinje da slabi. Zenice mogu postati staklaste i nefokusirane, a vidno polje se sužava, zbog čega osoba može da vidi samo ono što joj je neposredno ispred lica. U ovoj fazi mogu se javiti i halucinacije, pa nije retkost da osoba na samrti vidi preminule članove porodice ili kućne ljubimce, što mozak, u promenjenom stanju svesti, procesuira kao stvarnost.

Iako osoba u poslednjih satima postaje sve manje responzivna i tone u stanje koje liči na komu, dva čula ostaju iznenađujuće otporna. Jedan od njih je dodir. Čak i kad se čini da je osoba potpuno nesvesna okoline, nežan dodir, poput držanja za ruku, može da pruži osećaj sigurnosti i povezanosti. Ali, čulo koje najduže prkosi smrti je sluh. Ovo verovanje, dugo prisutno među medicinskim osobljem porodicama, konačno je dobilo i naučnu potvrdu. Lekari stoga savetuju porodicama da nastave da razgovaraju sa svojim voljenima, jer utešne reči i poznati glasovi prodiru kroz veo nesvesnosti, pružajući mir u samom finalu života.

Revolucionarna studija objavljena 2020. godine u časopisu Scientific Reports pružila je prve empirijske dokaze da je sluh poslednje čulo koje se gasi.

Neuronaučnici sa Univerziteta British Columbia koristili su elektroencefalografiju (EEG) kako bi merili električnu aktivnost mozga pacijenata u hospiciju koji su bili u besvesnom stanju, svega nekoliko sati pre smrti. Istovremeno su snimali i moždanu aktivnost mladih, zdravih učesnika kao kontrolne grupe. Rezultati su bili zapanjujući: mozak umirućih pacijenata reagovao je na promene u zvučnim uzorcima na vrlo sličan način kao i mozak zdravih ispitanika. Čak i kada telo više nije pokazivalo nikakve spoljašnje znakove reakcije, mozak je i dalje registrovao i obrađivao zvukove, potvrđujući da sluh ostaje aktivan do samog kraja.

Šta se događa u mozgu?

Dr Dejvid Hovda, direktor Centra za istraživanje povreda mozga na UCLA, nudi objašnjenje zašto se čula gube upravo tim redosledom. Prema njegovoj teoriji, mozak u procesu gašenja počinje da "žrtvuje" područja koja su manje ključna za puko preživljavanje kako bi sačuvao energiju za vitalne funkcije. Ovaj proces može objasniti i fenomen viđenja "svetla na kraju tunela". Kako se mozak menja, vizualni sistem može da postane vrlo stimuliran, što stvara percepciju jarke svetlosti.

S druge strane, neuronaučnica dr Džimo Borjigin sa Univerziteta u Mičigenu otkrila je da mozak neposredno pre smrti otpušta nalet neurohemikalija, što bi moglo objasniti zašto osobe koje su preživele kliničku smrt često opisuju duboka iskustva u kojima se sve čini "stvarnijim od stvarnosti". U tim poslednjim trenucima, mozak ulazi u stanje koje dr Halenbek opisuje ne kao komu, već kao stanje nalik na san, čime se polako i postepeno gasi, prenosi Večernji.hr.