LJUBAVI KOJE SU NADŽIVELE VREME: Priče koje nisu imale kraj, ali imaju večnost!

U Srbiji su najveće ljubavi retko bile lake. Gotovo po pravilu, bile su zabranjene, neshvaćene ili prekinute prerano.

Jedna od onih koje i danas najdublje bole jeste priča o Lenka Dunđerski i Laza Kostić. Ona mlada devojka, on pesnik na zalasku života, razapet između osećanja i razuma. Njihova ljubav nikada nije dobila pravo da postoji. Bežeći od nje, Kostić je pokušao da pobegne od sebe. Kada je Lenka zauvek otišla, nastala je možda najlepša ljubavna koju imamo. „Santa Maria della Salute“ i ona nije samo književnost, to je kajanje pretočeno u stihove.

Ništa manje sudbinska nije bila ni ljubav između Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin. Njihova priča nije bila nežna, bila je prkosna. On je izabrao nju u inat svima: politici, dvoru i narodu. Ona je izabrala njega znajući cenu. Ta ljubav uzdrmala je državu i završila se u krvi, u noći Majskog prevrata. Njih dvoje su otišli zajedno, kao da im je, tek tada, bilo dozvoljeno da budu samo muškarac i žena koji se vole.

U tišini, daleko od dvora i skandala, odvijala se jedna druga, krhka i složena ljubav, između Mileve Marić i Alberta Ajnštajna. Njihova priča počela je kao susret ravnopravnih umova, ali se završila kao dokaz o neravnoteži. Dok je njegov genije rastao, njen je ostajao nevidljiv. Između nauke i života, između ambicije i bliskosti, njihova ljubav se istrošila. Ostala su pisma i pitanje koliko je neispričanih priča tu ostalo između redova.

Postojale su i ljubavi koje nisu bile dramatične na prvi pogled, ali su trajale tiho i duboko. Takva je bila ona koju je nosila Desanka Maksimović. Malo je poznato da je njeno srce godinama pripadalo ruskom emigrantu, pesniku Sergeju Slastikovom. Ta ljubav ostala je nenametljiva, gotovo skrivena od sveta, ali snažno utkana u Desankine stihove. U njenoj poeziji ljubav nije eksplozija, ona je dah koji traje, veran i tih, ali neuništiv.

S druge strane, priča o Ivi Andriću i Milici Babić govori o ljubavi koja ume da čeka. Godinama su njih dvoje bili razdvojeni okolnostima i tuđim životima, ali nisu odustali. Kada su se konačno sreli u pravom trenutku, njihova ljubav nije bila mladalačka strast, bila je mir, sigurnost i tiha pobeda nad vremenom.

Sve ove priče povezuje jedna istina, velike ljubavi retko su savršene. One su lomljive, često nedovršene, ponekad neprihvaćene, ali baš zato se pamte, jer ono što nije do kraja izgovoreno, ono što nije imalo priliku da se živi svakodnevno, nastavlja da traje u nama. U pesmama, u istoriji, u sećanju.

Možda je baš u tome njihova snaga, što nisu bile samo ljubavi, već sudbine.