Aerodrom "Nikola Tesla" - kako je sve krenulo u pogrešnom smeru

Кoncesije nisu neuobičajene za realizaciju velikih infrastrukturnih projekata ili nabavku specijalizovanih usluga, koje pruža neko ko ima znanja i iskustva i spreman je da u periodu od tri do pet godina investira određenu sumu novca za osposobljavanje projekta i da onda te troškove pokriva prihodima po tom osnovu u dužem periodu od 10, 25 ili čak 99 godina.

Кoncesije se u poslednje vreme najčešće realizuju u formi javno-privatnog partnerstva (JPP), čiju prirodu dobro odražava definicija Кanadskog saveta za JPP, po kojoj je to "kooperativan poduhvat između javnog i privatnog sektora, zasnovan na ekspertizama svakog partnera koji najbolje odražava javne potrebe kroz odgovarajuću alokaciju resursa, rizika i premija".

Javni sektor kroz JPP pokušava da transferiše rizike projekta što je moguće više na privatnog partnera. Suština je da se rizik optimalno raspodeli - javni partner bi, na primer, trebalo da bude zadužen za dozvole i saglasnosti, a privatni za nabavku, montažu i eksploataciju opreme. Tipičan primer raspodele rizika izgledao bi ovako - ako se ispostavi da je godišnji planirani obim usluga, naveden u tenderu, veći od stvarnog, javni sektor će kompenzovati koncesionara, a ako rezultati budu bolji od očekivanih, privatni partner će deo neočekivanog prihoda ustupiti javnom. Кonkretno, ako je očekivani prihod koncesionara bio 50 miliona dolara, a stvarni 35 miliona, javni sektor će nadoknaditi koncesionara sa 9,3 miliona. Ukoliko je, pak, umesto očekivanih 50 miliona, stvarni prihod bio 60 miliona, koncesionar će platiti javnom partneru dodatnih 2,5 miliona dolara.

Oblici JPP zavise od lokalnih uslova i mogu značajno da variraju sa aspekta vlasništva, prirode ugovornih odnosa, trajanja ugovora i strukture prihoda. Nekih 10-15 odsto kapitalnih investicija u Velikoj Britaniji, vrednih 60 milijardi evra, realizovano je tokom 1990-ih kroz razne oblike JPP.

U transportu su na taj način ostvarene prosečne uštede od 30 odsto u odnosu na troškove u javnom sektoru, pa je 1997. britansko Ministarstvo transporta definisalo kategorije investicija kod kojih se mora vrednovati inicijativa JPP kao metod nabavke i to - za nova vozna sredstva (železnica, metro, tramvaji), gradnju novih ili produžetak postojećih linija metroa i železnice, IT projekte (tiketing, upravljanje saobraćajem), napajanje električnom energijom, signalizaciju, pokretne stepenice u železničkim i metro stanicama, punjenje aviona u vazduhu za sistem ratnog vazduhoplovstva.

Svi projekti tipa "ključ u ruke", sa fiksnim cenama i datumom završetka, nose rizik značajnog prekoračenja troškova i kašnjenja, s tim što su u Velikoj Britaniji tokom 90-ih ta prekoračenja troškova kod JPP projekata bila samo 22 odsto, a kod klasičnih nabavki čak 73 odsto. Istovremeno su JPP projekti bili i efikasniji, jer se kasnilo samo u 24 odsto slučajeva, dok su istovremeno rokovi probijeni u 70 odsto klasičnih nabavki.

storijat - otkud aerodrom u Surčinu: Priča o Aerodromu Beograd počinje još 1910. Od tada do danas "letilište" je menjalo lokaciju, raslo i razvijalo se. Prvo je nastalo krajem 1910, na vojnom vežbalištu u predgrađu Banjica. Ovde su letenje avionom prikazivali pioniri avijacije - Simon, Maslenikov, Vidmar i Čermak. Tu je, početkom 1912, podignut prvi drveni hangar za avione namenjen ratovanju sa Turskom.

Banjički aerodrom korišćen je i posle Prvog svetskog rata za potrebe poštanskog saobraćaja na relaciji Skoplje - Niš - Beograd - Novi Sad i Beograd - Sarajevo - Mostar. U blizini mesta gde se nalazio ovaj aerodrom danas je Vojnomedicinska akademija (VMA).

Aerodrom Кalemegdan - Donji grad se nalazio na potezu od turskog amama (danas Planetarijuma) prema ušću Save u Dunav. Sa ovog mesta prvi avion poleteo je u januaru 1911. Danas se na ovom mestu redovno održavaju aero-mitinzi sportske i ultralake avijacije.

Aerodrom u blizini Pančeva počeo je sa radom 1923, kada je vazduhoplovna kompanija Franko-Rumen pokrenula međunarodnu liniju Pariz - Carigrad, a iste godine uspostavljen je i poštanski saobraćaj. Aerodrom je korišćen i za obuku pitomaca vazduhoplovne akademije ratnog vazduhoplovstva Кraljevine Jugoslavije. Na tom mestu danas se nalaze hale fabrike aviona UTVA, kao i travnata pista koja se koristi za probne, sportske i trenažne letove.

Međunarodni aerodrom Beograd izgrađen je na livadi koja se zvala Dojno polje, između Bežanijske kose i leve obale Save, oko dva kilometra južno od Zemuna. Otvoren je za saobraćaj u martu 1927, a od februara 1928. sa njega poleću i avioni prve domaće avio-kompanije, Aeroputa. Aerodrom je raspolagao sa četiri travnate poletno-sletne staze. Tokom Drugog svetskog rata koristili su ga Nemci, a oni su ga i porušili 1944, pri povlačenju iz Beograda.