Proslavili dijamantsku svadbu i otkrili tajnu DUGOVEČNOG BRAKA

Oni slave šezdeset godina braka, dijamantsku svadbu zapravo. Primer su dugovečnog bračnog života, a ono što je najlepše u svemu je činjenica da se i sada gledaju sa onom mladalačkom ljubavlju koja ih je spojila.

- Upoznali smo se 20. septembra 1962. godine. Taj trenutak pamtim i sad. Zapravo ona je meni prišla -  šali se Mirko dok sa istim žarom gleda svoju suprugu Ljilju.

Objašnjava da je bilo oko podneva, te je on, tada već poznati prokupački bokser, izašao da kupi cigarete. Ona je sa drugaricom Lojze išla u školu. Bila je treća godina Medicinske škole.

- Već je bila jesen, a on je bio u majici, bermudama i nosio je japanke. Pitala sam drugaricu ko je ovaj što se oblači kao da je leto i ona mu je to prenela - priseća se Ljilja kako je sve počelo.

Kada je Mirko čuo "taj glas“ zarekao se da će Ljilja biti njegova.

- Sutradan sam ih sačekao kada su krenule u školu i upoznali smo se. Tako je sve počelo. Moja Ljilja je bila najlepša devojka u gradu - siguran je Mirko, kao i u svoje sećanje jer pamti i datum kada ju je prvi put video.

I onda su, kako kažu, polako uplovili u vezu, koja je 4.jula 1964. godine krunisana brakom.

- Ljilja je baš 1963. godine ostala bez majke, pa se starala o ocu i dvojici mlađe braće. Bila je veliki borac, a ja sam je podržavao u svemu. Nismo žurili, ali sam znao da će se sve završiti brakom. Tako sam kada sam sa reprezentacijom bio u Kopenhagenu kupio verenički prsten, koji je simbolisao njenu profesiju: zmija sa rubinom, jer je ona čitav radni vek provela kao medicinski radnik - dodaje Mirko koji naglašava da su u to vreme već bili jedan od najpoznatijih parova u gradu.

I nadalje je išlo sve kako i treba da bude u skladnom braku dvoje ljudi kojima je jedan pogled bio dovoljan da znaju da su stvoreni jedno za drugo. Bilo je tu odricanja, prilagođavanja....

- Sećam se tražili su me svi klubovi. I nekako posle mnogo ubeđivanja, odlučim da pređem u Bokserski klub "Priština". Spakujem torbu, pozdravim se sa roditeljima i krenem, ali prethodno da sačekam Ljilju iz škole. Voz je kretao u 16.30 časova. Nađemo se, kažem joj da idem. Ona ovakva kakva je iskrena odmah odgovori da se to njoj ne dopada. To je bilo dovoljno da propustim taj voz i ne odem - smeje se Mirko.

I kući su se radovali, kako kaže, što nije otišao.

- Putovao je on mnogo i kao bokser, ali i kao trgovački putnik. I uvek mi je nešto donosio. Najviše pamtim kada je vodio reprezentaciju na Kubu i ja presrećna čekam na aerodromu u Beogradu da vidim šta će da mi donese. Kad otvorim kofer, šeširi i torbice od bambusa - smeje se Ljilja koliko se razočarala u to njegovo putovanje.

I dok on objašnjava kako je na Kubi teško da se bilo šta kupi, ona ga gleda sa ljubavlju.

- On je bio moja podrška, prijatelj, brat, ljubav mog života. Uvek je sve to i sada - iskrena je Ljilja.

Bilo je, dakle, u njihovim životima mnogo lepih trenutaka, ali najlepši su bili kada su, kako kažu, dobili ćerke, a onda i unuke, pa sada i praunuke.

- Svi ti trenuci unose svežinu u brak. Nikada on nije bio krizi, ali naravno da je bilo trenutaka nesuglasica, to je normalno - priznaje Mirko.

I dok pijemo kafu u njihovom dvorištu na Sokolici, Ljilja objašnjava da je sve stvar ljubavi.

- Kada nje ima, ima i sloge, praštanja, tolerancije. Bez nje, sve nestaje. Ipak, ona mora da se čuva i neguje da bi trajala - savetuje Ljilja.

Sada vode miran život na mestu koje su stvorili samo za sebe. Deca su im velika podrška, a i iznenađenje, jer eto, organizovali su im svečanost povodom šezdeset godina braka. To je još jedan trenutak koji će da nose u srcima kao lepu uspomenu na porodicu, ljubav, slogu. Takvi momenti podsećaju koliko je čovek bogat kada ima ljubav oko sebe.

Srećno im bilo i da slave još mnogo jubileja!