Kako sam jeftino prokockao jedno drugarstvo

Ja, svoju otvorenu ranu, nosim na duši, evo, preko 30 godina. Tog coveka i mene je spojila muzika. On je bio član jednog orkestra na "Mašincu", a ja vokalni solista. Po svom habitusu nije bio "čovek iz mase": uljudan, prefinjenih manira, visoko obrazovan, iz ugledne porodice... Njegov rođeni brat bio je, već, slavno muzičko ime širom Jugoslavije, rođen u istom gradu gde i moja malenkost.

Naše supruge, imenjakinje, družile su se u auli "Mašinca" dok smo mi bili u poslu na bini, a njihov sin i moj mlađi sin će se roditi istog datuma.

On će, kasnije, od novinara-početnika, jednog od urednika "Beogradske hronike" RTS-a, urednika TV-Dnevnika, Glavnog urednika "Duge", postati novinarski bard srpskog novinarstva. Kruna njegove karijere bilo je mesto ambasadora SR Jugoslavije u Austriji. Njegova supruga je, kao primarius dr oftamologije postala svetski priznat i poznat stručnjak.

E, sad, kada je bio urednik "Beogradske hronike", čuli smo se, i on mi je ponudio šansu da se oprobam u TV-novinarstvu. Naravno, prihvatio sam i nisam obrukao ni njega ni sebe sa svih svojih 50-60 autorskih-antologijskih mini-dokumentaraca.

Tada je krenulo i naše druženje. Obojica smo voleli pecanje. Toliko, da smo znali da u tri sata po ponoći odemo preko Pančevačkog mosta i uz tepsiju vrućeg bureka dočekamo jutro na obali nekog kanala ili rukavca Dunava. Nezaboravno!

U pecaroškom šaputanju pričali smo na razne teme. Tek, jednom prilikom, on mi je nešto poverio iz oblasti posla koji mu je bio poveren. Nisam bio saglasan sa tim ali, na kraj pameti mi nije bilo da mu to kažem, protivurečim i dovedem ga u neprijatnu situaciju.
I, tako, dođe 1990 godina. Prvi, posleratni, višestranački izbori. Ja sam osnovao svoju političku stranku. Novinari su počeli da me saletaju. Načisto sam se pogubio u nekakvom epifaničnom stanju i uverenju da ću "promeniti svet". Budala! Kako bi to rekao Zoran Kesić.

U jednom podugačkom intervjuu, ne pomenuvši bilo čije ime, rekao sam ono što sam se ustručavao da kažem svom drugu na pecanju. Bilo je očigledno da se ta moja izjava odnosila na njega!

Naravno, on me je tiho otpisao, a na jednom prijemu u Sava centru njegova poštovana i cenjena supruga nam je prišla, pružila ruku mojoj supruzi, a meni, naravno ne, obrativši mi se rečima: "Ljuta sam na tebe!"

Nakon više od 30 godina nošenja tog balasta u duši došao sam do broja njegovog mobilnog telefona. Smogao sam snage da ga nazovem. Bio sam siguran da će prekinuti vezu čim mu se budem predstavio. Kada sam mu rekao svoje ime šeretski se "setio": "Kako da ne znam: vokalni solista na "Mašincu".

Posebno sam bio počastvovan kada mi je rekao da čita moje kolumne na ovom portalu i predložio da se vidimo negde na piću! Avaj! Dodao je da to zavisi od njegove supruge, koja mi, očigledno onu moju brljotinu nikada nije zaboravila i oprostila!

Meni najdraža čestitka u životu, stigla mi je od njega za ovu Novu godinu, na koju sam najsrdačnije uzvratio.

Ali, od našeg susreta i ponovnog uspostavljanja bliskog drugarstva i prijateljstva, očigledno, NEMA NIŠTA! Negovoj cenjenoj supruzi ništa ne zameram!

Zato, političari - pamet u glavu! Ni jedna "ideologija" ili ideologija nisu vredne i jednog jedinog drugarstva i prijateljstva!

Živan Haravan