Roditelji žrtve iz Ribnikara: Tri nedelje posle tragedije nas niko iz države nije kontaktirao

U nezapamćenoj tragediji u beogradskoj Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar", koja se dogodila 3. maja, tada još trinaestogodišnji K. K. hicima iz očevog vatrenog oružja hladnokrvno je usmrtio devetoro učenika i čoveka iz obezbeđenja. Pritom je teško ranio nastavnicu i još petoro đaka.

O najstrašnijem danu u svom životu, o svemu proživljenom i doživljenom, za HRT su govorili roditelji stradale jedanaestogodišnje devojčice Ane Božović.

Nije da nije bilo odgovora društva, kaže Ivan. Podseća da su počeli protesti. Tih prvih nedelja je stvarno bilo mnogo ljudi, i mi smo išli u te šetnje, i nije bio sraman odgovor ljudi u Srbiji, rekao je Ivan. Ali i dodao - kad su vam potrebni država i institucije, vi vidite da to ne funkcioniše.

Prate sudski postupak, i kažu da gledaju da nešto ne bude propušteno, bore se i da, kako dodaju, mediji izveštavaju kako bi trebalo…

To jutro i taj dan

Anin otac Ivan Božović prisetio se tog jutra kada je poslednji put svoju devojčicu zagrlio, poljubio i ispratio u školu. Ana, u suknji koju je kupila u Solunu i prsluku koji je obukla jer je on to tražio - seća se kako je grli i odlazi - to je poslednja njena slika koju pamti.

Majka Ninela Radičević kaže da roditelji misle kako je škola sigurno mesto.

- Poslala sam dete u školu. I vi, nekako, uvek mislite da je škola sigurno mesto. Onog trenutka kada dete uđe u školu, ti kažeš - dobro, sad je sigurno - kaže ona.

Međutim, onda je stigao taj poziv… Kad je stigla ispred škole, kaže, deca izlaze, nema Ane.

- Zvala sam je na telefon, ne javlja se… Sada iz ove perspektive mislim da su ljudi oko mene znali u tom trenutku šta se desilo, ali niko mi ništa nije rekao. Jasno mi je i razumem da je teško nekome reći tako nešto na ulici. Ja sam trčala u dečju bolnicu, jer sam čula da su neka deca odvezena tamo, pa sam išla tamo, pa sam išla do Urgentnog centra - nema je ni tamo… I naredna dva sata vi tražite dete, trčite okolo od jedne bolnice do druge, vraćate se ispred škole - sve vreme se nadajući da je ona dobro i da će izaći - priča.

Ispred škole smo ostali, iz ove perspektive kad gledamo, samo mi - roditelji ubijene dece i Draganova porodica, ali tada nam to nije bilo jasno, rekla je. Zatim je stigao poziv iz policije…

- Ja sam je još tražila između bolnica, Ivan je otišao u policiju i rekli su mu šta se desilo… Vi ste u šoku… Vi ste dva sata ranije poslali dete u školu, šta vam sada govore? Dolazite kući posle toga, ulazite u kuću - nje nema, a jutros je bila tu. Jutros ste se sa njom dogovarali šta ćete to popodne da radite - priča, kroz suze, majka.

"Uteha što Ana nije imala vremena da shvati"

Anin otac ističe da im je danas uteha to što znaju da su svojoj Ani neprestano govorili koliko je vole i koliko im znači.

- To nam pruža utehu jer znamo da smo joj svaki dan iskazivali ljubav i podršku, i mnogo mi znači što sam joj rekao da ću doći, kad me je zvala, da joj donesem u školu pare za užinu - rekao je Ivan Božović.

Priča šta mu je najveća uteha.

- Da Ana nije imala vremena da shvati šta se dešava, da je ona samo zaspala, da je otišla srećna jer je znala da ću ja doći, da će jesti taj mekdonalds koji je htela. Da se to tako brzo desilo, da ona nije imala vremena da shvati, da se nije uplašila - nastavlja.

A da je Ana stvarno bila posebna devojčica svedoče reči njene majke koja ističe da je ona bila veselo i neopterećeno dete koje je uvek širilo sreću i ljubav prema drugima.

- Ona je tako unosila neku sreću, neku toplinu. Stalno je bila vesela, stalno se borila za neku pravdu, stalno je štitila slabije od sebe - kaže Ninela Radičević.

Ona je došla kao anđeo s misijom, ali je morala da ode, dodaje njena mama, koja je uverena da je ona njihov anđeo čuvar.

- Ona je meni tu, dok se ne sretnemo ponovo - navodi mama.

- Za čuvara Dragana imaju samo reči hvale, kažu da je bio predivan čovek koga je svako dete volelo, i koji je svako dete znao po imenu. Mi tu decu osim Bojane nismo znali, a kada čujemo priče o njima, to su sve mali anđeli, kažu ovi roditelji. Uteha nam je u početku bila, kad su otišli, da ih Dragan čuva - kaže mama.

Materijal sa uviđaja nikad nisu gledali

Postoji materijal koji smo mi dobili od tužilaštva sa uviđaja, to nismo imali potrebu da vidimo, kod prijatelja je u sefu, kažu.

- Dođe vam da pogledate, da je sad tu – da ga otvorim… Ali šta bih dobila? S jedne strane vas muči to što nemate snage da pogledate kako je vaše dete otišlo, ali s druge strane – dobili biste dodatnu patnju iz koje možda nikad ne biste mogli da se izvučete - kaže Ninela.

Zašto? Da se nikome ne desi...

U potresnom istupu Anine je roditelje vodila samo jedna misao - da se to nikada nigde više ne dogodi nikome.

Majka kaže da će se stalno pitati kako se to desilo.

- Kako je došlo do toga da dečak od 13 godina izvrši ovakvo masovno ubistvo? Preciznost i hladnokrvnost kojom je to urađeno je prosto da se zaledi krv, a sve se to desilo u dva minuta. Ana nije znala ko je taj dečak niti je on znao Anu. Zašto? Zašto? Nama najvažnije je da se nikada nikome, NIKOME ne desi isto - zaključila je Anina mama.