5 godina bez Beneša: Nikom nije učinio zlo, a doživeo grozne stvari

"Bio je veliki šampion. Zvali su ga najvećim kockarem ringa zbog spuštenog garda i neverovatne hrabrosti koju je pokazivao u borbama. Samouveren do neba, uzdao se u sebe i svoj udarac. Pri tome je zaboravio na staro pravilo ringa, a u njegovom slučaju i života, da se uvek nađe neko ko jače udara.

Rođen je u Beogradu 1951. godine. Od oca Josipa, nastavnika muzičkog vaspitanja, nasledio je ljubav prema muzici. I majka Marija je bila prosvetni radnik, pa je od malena puno čitao. Posao ih je brzo odveo u Tuzlu, koja je bila mesto njegovog odrastanja. U Tuzli se čulo da ima jedan mali od desetak godina koji je nokautirao šesnaestogodišnjaka na treningu. Čelni ljudi banjalučke Slavije su brzo prepoznali talenat i odmah ga sa 16 godina doveli u grad koji će ga primiti toplo i majčinski, a zatim oterati okrutno i zločinački.

Tokom amaterske karijere osvojio je 9 titula prvaka BiH i 4 puta titulu prvaka Jugoslavije. Od 299 borbi 272 su bile pobede. Doživeo je 16 poraza, a 11 mečeva je završeno bez pobednika.

Boksovao je u poluvelter kategoriji. Za njega su i govorili da tamo pripada telom, ali da je srcem i dušom čisti teškaš. Bio je amaterski i profesionalni prvak Evrope. Naslov je osvojio 1979. godine pobedom, u krcatom Boriku, nad Francuzom Žilberom Koenom. Dakako nokautom jer drugačije ne bi valjalo.

Naslov je izgubio dve godine kasnije od Luja Akarijea. No, tada je već bio uzdrman povredom oka i brojnim prelomima šaka i ostalih delova tela.Hteo je da bude i svetski prvak, ali je meč 1980. sa Kaluleom završio bez pobednika. Skoro slep na jedno oko i sa preboljenim hepatitisom ipak je zbogom boksu rekao 1983. godine.

Bio je na vrhuncu popularnosti i materijalne situiranosti. U Banjaluci je imao dva kafića i živeo sa suprugom i decom miran porodični život. Ljudina u srcu i duši pomagao je svakom ko mu se obratio za pomoć.

A onda je došao raspad, i njegov i njegove zemlje, početkom devedesetih. Tadašnje, zločinačke banjolučke vlasti ga, i pored toga što mu je majka Srpkinja, teraju iz grada. Bio je za njih ustaša, zbog oca Hrvata. Da nije bio veliki šampion, verovatno bi bio odmah ubijen. Otišao je u Srbiju, pa onda u Hrvatsku. Tamo je bio četnik iz Bosne i Hercegovine. Živeo je tiho i skromno u Zagrebu od pomoći prijatelja i potpisivanjem sporazuma u Dejtonu je odlučio da se vrati u svoju Banjaluku. Vratio se 1996. godine, ali ništa više nije imao. Sve njegovo je uništeno, a roditelji su mu umrli, dok je brat Ivica ubijen u Banjaluci.

Veliki šampion se posvetio treniranju mlađih uzrasta, a pomagala mu je i sestra Ljiljana. 2004. godine je Tomo Marić napisao knjigu po kojoj je snimljen film o njemu i obišao je sve republike bivše Jugoslavije da se ljudi sete ko je bio Tajson prije Tajsona.

Kako je sam rekao, bio je naivan i voleo je ljude. Nikome nije učinio zlo, a doživeo je grozne stvari. Tomo Marić, njegov prijatelj i novinar, rekao je jednu gorku istinu: "Nismo svi krivi za Marijanovu sudbinu, ali isto tako i niko nije sasvim nevin za sve što je doživeo devedesetih". Za sebe je govorio da je Jugosloven. Stisnut između ekstremizma koji ga je okruživao je rekao: "Ja sam sve. I Hrvat i Srbin i Bošnjak. Ja sam i dalje Jugosloven". Napisao je knjigu "Druga strana medalje" u kojoj je detaljno ispričao svoju životnu priču.

Umro je 4. septembra 2018. godine u stanu bivše supruge koja se brinula o njemu nakon svih bolesti koje su ga zadesile.

Po izričitoj želji je sahranjen uz himnu "Hej, Sloveni" koju je toliko puta s ponosom slušao sa najvišeg postolja", zaključuje se u dirljivoj objavi na Ttviter nalogu Shawn Kemp.