Znaš li ti, Danice, šta je to Vrčin?

Ima bitnijih tema.

Uvek ih ima, treba redefinisati bitnost i posmatrati je iz ugla čoveka kome će biti zatrovana zemlja od koje živi, voda koju pije, vazduh koji diše.

Vrčin je podavalsko selo, idilično i pitomo. U Vrčinu se upravo gradi skladište opasnog otpada, suprotno svim propisima, usred naselja, u zoni stanovanja, nedaleko od osnovne škole i svega nekoliko metara od kuća u kojima decenijama žive porodice. Porodice sa decom. Jedno dete mi je pre neki dan reklo "Nastavnice, zakopali su već nešto, nećemo smeti da pijemo vodu". Deca su iskrena i čista, ne lažu. Lažu studije i analiza mikroplana u kojoj je navedeno da nema vodotokova, škola, kao i da je prvi objekat na 140 metara udaljenosti, dok je u realnosti porodična kuća tik uz ogradu objekta.

Laže firma INVESTFARM-EKO, kojoj je ranije već oduzeta dozvola za skladištenje opasnog i neopasnog otpada od strane Ministarstva za zaštitu životne sredine, lažu oni koji su joj dali dozvolu da opasan otpad skladišti pored nečije porodične kuće, bašte, ali i gasovoda, znajući da je ta firma kršila sve moguće zakonske regulative: neobeležen opasan otpad, prekoračenje količine, skladištenje duže od zakonskog maksimuma i ignorisanje naloženih mera inspekcije. Oni koji bi trebalo da sprovode zakon ga beskrupulozno krše. EKO u nazivu firme je ironija, groteska i šamar svima koji žive u Vrčinu. Dozvola koju je ova firma dobila je šamar svima nama koji želimo da živimo u uređenoj zemlji koja brine za svoje građane.

Najstrašnije od svega, to je više od šamara, laži, niskog udarca. To je nokaut, podmukao i podmašćen, nokaut koji mog iskrenog "Nastavnice, nećemo smeti da pijemo vodu" obara sa bicikla kojim je došao na protest, nesvestan toga da je to što je video i čemu je prisustvovao, vozeći bicikl, protest. Ali svestan toga da nema vode, zemlje, vazduha ni budućnosti onda kada je kran pored njegove kuće zakopa.

Perfidnost i podmuklost vlasti najplastičnije ilustruje činjenica da je javna rasprava zakazana za 27.10. kada je Sveta Petka, opštinska slava i slava mnogih koji bi učestvovali u raspravi da nisu sprečeni obavezama. Od vinčanske kulture kojom se dičimo kao civilizacijskom tekovinom, došli smo do poništavanja svih tekovina civilizacije, poništavanja etičkih i svih drugih načela. Bager i kran više ne iskopavaju i ne otkrivaju, već sahranjuju. Ako se pokopa neki čovek, neko dete koje vozi bicikl i pije zatrovanu vodu, to je kolateralna šteta. Napredni napredak mora napredovati. Žrtve će sakriti, možda će ih otkriti neki arheolog kroz više hiljada godina, ali neće moći da razume civilizaciju koja je samu sebe otrovala i zakopala.

Marija Starčević, nastavnik srpskog jezika