Život

[ Izvor: Danas ]

03. 06. 2023. 13:16 4

Majka deteta iz "Ribnikara": Bauljamo u mraku

Nezamisliv je bol i nadljudski napor sa kojim će se deset porodica zauvek buditi svakoga dana.

Tog dana sam prvi put rekla svom detetu:

- Ljubavi, ja ne znam da ti objasnim ovo, nemam reči kojima mogu da te utešim. Prolazićemo kroz ovo zajedno, plakaćemo, pričaćemo, ćutaćemo. Zajedno.

Moglo je i trebalo je tada sve da stane. Mogli smo da ožalimo, da se lečimo, da patimo u tišini i zajedničkom bolu.

Ne bi bilo sramota da su rekli:

- Ne znamo. Nemamo rešenje u ovom trenutku. Moramo dobro da razmislimo.
I ne bi im niko zamerio.

Nikada neću moći da razumem zašto nije mogla da se donese najbezbolnija odluka – bar dve nedelje nema škole, a za to vreme pitaćemo, naučićemo, razmislićemo i doneti zajedničku odluku kako dalje. Šta da radimo, kažemo? Šta da ne govorimo? Kako da pomognemo?

Do tada, pustićemo ljude da u svom bolu sahranjuju, oplakuju, žale…

I umesto da sve stane, da se sve ugasi osim sveća upaljenih da osvetle put ka nekom lepšem mestu nevinim dušama, izranja slika i prilika haotičnog društva.

„Ide se u školu! Ne ide se u školu! Idite ako hoćete, nemojte ako nećete. Doneta je odluka! Danas smo malo promenili odluku…“

Bez smisla, bez plana, bez ideje, bez razumevanja!

I ono najgore kao rezultat – zbunjena i podeljena deca i roditelji.

Deca nisu zajedno.

Novi osećaj krivice onih koji idu, krivice onih koji ne idu.

Neartikulisani vapaji preživelih, jecaji povređenih i mučna tišina najstrašnije stradalih porodica.

A pitanja se samo nadovezuju.

Ko je u utorak odlučio da deca krenu u školu?

U sredu da i ne mora baš svako da ide u školu?

Ko je odlučio da se pomoć deci pruža baš u toj školi?

Odgovora za nas nema. Negde su u mišijoj rupi sa onima koji ih imaju.

I konačno, šta sad?

Skačemo u mestu, bauljamo po mraku i kao horde ranjenih životinja tražimo zaklon.

Ja i dalje ne razumem, ne mogu da donesem nijednu odluku i još uvek ne znam kako i šta da radim. Ono što me vodi je majčinska intuicija, saosećanje, ljudski razum i osećanja koja pokušavam da kontrolišem i usmerim kako najbolje umem. Zagrlim svoju decu, ali nemam hrabrosti da im kažem kao i uvek „Proći će…“ Jer znam da ovo neće proći. Moraćemo samo da naučimo da živimo sa tim.

Do tada, tražimo zaklon…

Dragi čitaoci, da biste nas lakše pratili i bili u toku preuzmite našu aplikaciju za Android ili Iphone.

Komentari 4

ostavi komentar

Ostavi komentar

Da biste komentarisali vesti pod Vašim imenom

Ulogujte se
Pravila komentarisanja
Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici i kvalitetniji komentari.
Direktno.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni.
Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo. Komentari koji sadrže govor mržnje i psovke, takodje neće biti objavljeni.
Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije, već samo autora komentara.


Srbija u dve kolone

Zoran Živković [22.01.2025.]




Video dana

Ne igraj fudbal sa rukama u džepovima

Anketa

Da li ćete kupiti akcije NIS-a?

Rezultati