Kad je javnost željna topline i nade

Kada se ovih dana na internet pretraživačima unese ime Verice Rakonjac Pavlović pojavi se na desetine linkova koji vode samo do jedne priče: one o požrtvovanoj devojčici koja je u masakru u OŠ "Vladislav Ribnikar" mislila samo na to kako da sačuva svog mlađeg brata od dečaka čija je mržnja ugasila živote devetoro đaka i školskog čuvara. Priča je bila toliko topla i ohrabrujuća u danima zebnje i tame, koje su ophrvale sve ljude u ovoj zemlji, da je i "Politika" prethodne nedelje prenela deo teksta pod nazivom "Devojčica koja zna da voli". Ime ispod teksta, koje pripada uglednom penzionisanom prosvetnom radniku, nekadašnjoj direktorki čuvene Pete beogradske gimnazije i profesorki srpskohrvatskog jezika i jugoslovenske književnosti, bilo je garancija verodostojnosti događaja koji se opisuje, čime su se očigledno poveli i praktično svi mediji u regionu prenoseći neke univerzalne poruke o životu i društvu u kojem živimo, a koje je potpisala Verica Rakonjac Pavlović.

Samo – nije ih ona potpisala i o tome danima obaveštava medije i objašnjava prijateljima i poznanicima koji joj u direktnom kontaktu čestitaju na ovakvom tekstu koji je sve ganuo. Profesorka je samo prenela svojim prijateljima na "Fejsbuku" tekst koji je sama dobila od nekoga – ali nepotpisan. Neko je očigledno u daljem "šerovanju" teksta dodao njeno ime. I medijima, kao i javnosti uopšte, željnim nekog smisla u besmislu tog strašnog čina trinaestogodišnjeg deteta, bilo je to dovoljno da bez proveravanja prenose priču kao da je njena.- Jasno mi je da su svi želeli nešto lepo da pročitaju tih dana kada se dogodio onaj užas u školi, ali – nisam ja autor. Čast i obraz su mi važniji od svega. Neću ništa nečasno, za svojih 78 godina nisam nikome ništa uzela, ništa mi ne treba, niti želim da mi se dive zbog teksta koji ja nisam pisala - kaže za Verica Rakonjac Pavlović, koja je i magistar filoloških nauka i pedagoški savetnik.

Veoma je važan još jedan razlog zbog koga želi da se zna da nije ona autor.

- Koliko god je svima koji su pročitali taj tekst dobar, meni nije. Jer u prvom delu taj tekst sadrži osudu, osuđuje tog dečaka i njegovu porodicu, a ja sam vernik i nemam prava nikome da sudim. Samo je Bog sudija i zato mi je stalo da se lepo objasni da ja zaista ne stojim ni u kom pogledu nijednom rečenicom iza tog teksta - objašnjava sagovornica "Politike".

Profesorka je trenutno predsednica Udruženja penzionisanih prosvetnih radnika Beograda, koje je u utorak održalo komemorativni skup povodom tragedije u OŠ "Vladislav Ribnikar", ali i masakra koji je dan kasnije počinjen u selima kod Mladenovca, u kojem su takođe stradali mladi.
- Sve nas je obuzela tuga zbog stradale dece. A jedna od devojčica iz škole je unuka moje koleginice i ćerka moje učenice Miljane. I zbog toga me sve to pogađa, toliko je sve to strašno. I treba te ljude, njihove porodice, pustiti da odboluju svoju bol, iako je to bol neprebol - kaže ona.

Ukazuje i da smo svi krivi zbog ove nesreće koja se desila. I zato iz korena treba sve da promenimo. Porodica je uništena i treba da se vratimo korenima.

- Ne znam šta se sa omladinom dešava. Jako je teško danas biti i ministar, predsednik vlade, predsednik države... Ja bih radikalno postupila, ukinula bih sve ove rijalitije, deci ostavila telefone samo da se jave roditeljima kada treba, bez igrica i sličnih stvari, uvela bih ponovo školske uniforme... - kategorična je sagovornica.

Misli i da bi trebalo uvesti u sve škole veronauku kao obavezan predmet. "I treba učiti decu odmalena lepo izgovorenoj reči. Možda već u vrtiće uvesti takmičenja u recitovanju. Insistirati, takođe, na učenju stranih jezika", navodi ona, ali ukazuje i na nedopustivo ponašanje roditelja prema nastavnom osoblju.
Najvažnije je, naglašava, iz korena promeniti odnos prema prosveti. Podseća da su nekada prosvetni radnici dekretom upućivani iz mesta u mesto, ali su u svakom mestu dobijali stan i ogrev, što je i te kakva sigurnost.

- Moj pokojni otac Miloš Rakonjac bio je profesor srpskohrvatskog jezika i književnosti, osnivač i direktor Bjelopoljske gimnazije, mnogo puta se selio, ali je uvek stan i ogrev dobijao. Danas, zbog strmoglavog pada odnosa države i društva prema ovom zvanju, sve manje dobrih učenika upisuje fakultete koji obrazuju nastavni kadar. Uništen je autoritet nastavnika, profesora... Degradirana je vrednost diplome činjenicom da se diploma, nažalost, može kupiti - ističe ovaj prosvetni radnik.

Nekada su, kaže ona, samo najbolji učenici želeli od srca da budu profesori. Sad nastavne fakultete upisuju samo učenici koji ne mogu da upišu nijedan od željenih fakulteta zbog slabog uspeha u srednjoj školi. „Čast izuzecima! Retki su”, dodaje.

A kako su se nekada deca vaspitavala... U OŠ "Vasa Pelagić" u Krnjači srpskohrvatski jezik joj je predavao tata, priča profesorka. Na polugodištu osmog razreda stoje dve četvorke: iz srpskog i iz matematike.

- A srpski sam znala izuzetno dobro. Kod kuće sam se mami požalila... Misleći da spavam, mama je pitala tatu što se ogrešio o mene: "Neki dan si je hvalio, rekao da ti je drago što je među najboljima, najbolja, ali nećeš da kažeš, da je javno pohvališ." I danas pamtim tatin odgovor: "Neka, moje je dete, neka zna da uvek može bolje i da ne bude opterećena pričom da ima peticu jer joj tata predaje - ispričala je Verica Rakonjac Pavlović i poručila: "Današnji roditelji mnogo greše jer prezaštićuju svoju decu."
Roditelji danas misle da je dovoljno da deci daju novac, da im kupe markiranu garderobu, da štite decu po svaku cenu i kad deca nisu u pravu. To nije ljubav, dodaje.

- Ljubav se ne kupuje, ona se pruža detetu odmalena poljupcima, pričama, bajkama, toplinom porodičnog doma, snažnim zagrljajem - poruka je iskusne profesorke.