MALO KO ZNA OVU PRIČU: Ivo Andrić gledao TV, čuo Lepu Lukić, pa izgovorio rečenicu koja se i danas citira

U tom prostoru, koji je kasnije pretvoren u spomen-muzej, Andrić je živeo skromno i povučeno, a sećanja savremenika otkrivaju i jednu njegovu manje poznatu stranu, čoveka koji je voleo mir, razgovore i povremeno televizijski program.

Komšija koji je čuvao uspomene

Jedno od najživopisnijih svedočanstava dolazi od slikara Dimitrija Diška Marića, njegovog prvog komšije, koji je svoje uspomene zabeležio i u knjizi „Ko je bio Ivo Andrić – sećanja savremenika“.

On opisuje Andrića kao čoveka koji je iza zatvorenih vrata živeo tiho, okružen ljudima koji su brinuli o njegovoj svakodnevici, ali i kao nekoga ko je umeo da uživa u malim ritualima, razgovorima, druženjima i retkim zajedničkim trenucima pred televizorom.

Veče uz TV i jedna rečenica koja je ostala upamćena

U vreme kada televizori nisu bili uobičajeni u svakom domu, Andrić je povremeno odlazio kod komšija kako bi zajedno gledali program. Tokom jedne takve večeri, dok je na ekranu išao muzički program, pojavila se pesma Lepe Lukić  „Od izvora dva putića“.

Taj trenutak, iako potpuno svakodnevan, ostao je upamćen po Andrićevoj reakciji. Posmatrajući stihove, kratko je prokomentarisao suštinu života kroz jednostavnu misao: da čovek uvek ima više puteva i da izbor postoji, bez obzira na okolnosti.

Ta njegova opaska, izrečena gotovo usput, kasnije je često prepričavana kao primer njegove sposobnosti da iz svakodnevnih situacija izvuče univerzalnu poruku.

Pesma koja ga je, kako se veruje, posebno dirnula

Iako ga lično nikada nije upoznala, Lepa Lukić je kasnije isticala da je čula kako je Andrić cenio njen rad i da mu se dopadala i pesma „Vremena su prošla stara“, posebno zbog melodije i teksta.

Ona je više puta govorila da joj je čast što se njegovo ime vezivalo za njenu muziku, ali i da joj je ostala neispunjena želja da ga upozna.

Ova mala, gotovo usputna priča iz svakodnevnog života jednog nobelovca ostala je da živi kao još jedan dokaz da velike misli često nastaju u najjednostavnijim trenucima, između televizijskog ekrana, pesme i jedne rečenice koja prevazilazi vreme.