Zdravlje
19. 04. 2026. 15:00 0
Variola Vera: Epidemija koja je ogolila strah: Tada je Jugoslavija stala pred nevidljivog neprijatelja
Pre samo nekoliko godina, tokom pandemije COVID-19, svet je stao. Sećamo se tišine, zatvorenih granica i osećaja da je svakodnevni život odjednom postao krhak i neizvestan. Za ovu generaciju, to je bio prvi globalni šok takvih razmera.
Ipak, na ovim prostorima postoji i starija priča o istoj toj ranjivosti sveta, priča koja je mnogo pre savremenih pandemija pokazala kako izgleda kada se društvo suoči sa nepoznatim, i kada strah počne da se širi brže od same bolesti.
Godine 1972. Jugoslavija se suočila sa epidemijom velike boginje, bolesti za koju se verovalo da je već iskorenjena. Virus je stigao spolja, preko putnika koji se vratio sa hodočašća. U početku, simptomi nisu prepoznati na vreme. Kada je postalo jasno o čemu je reč, situacija je već bila ozbiljna.
Bolest se brzo proširila u više gradova, a sistem je morao da reaguje odlučno: uvedeni su karantin i izolacija, zatvarani su čitavi objekti, a sprovedena je i masovna vakcinacija. Država je gotovo preko noći prešla u režim potpune mobilizacije.
O tim događajima kasnije je snimljen i film Variola Vera, u režiji Goran Marković. Ovaj film nije samo rekonstrukcija epidemije, već i snažna društvena slika jednog vremena. Mnogi ga pamte po uznemirujućim scenama koje su obeležile generacije, poput trenutka kada zaraženi pacijent pada na bolničkom hodniku, uz jezive krike.
Marković je kasnije isticao da ga nije zanimalo samo širenje virusa, već i širenje panike, straha i nemoći sistema da se sa njima izbori. Jer, u toj priči, bolest nikada nije bila samo medicinska činjenica. Bila je test društva.
Test koliko brzo nestaje poverenje. Koliko lako informacije postaju glasine i koliko se institucije, pod pritiskom, zatvaraju same u sebe.
U bolnicama, među lekarima i pacijentima, odvijala se paralelna drama, borba između discipline i haosa, između struke i panike, između onih koji pokušavaju da očuvaju red i onih koji ga gube.
Kasnije će se govoriti da je Jugoslavija uspela da zaustavi epidemiju. I jeste, ali ono što je ostalo kao trajni utisak nije samo broj zaraženih niti način na koji je kriza rešena, već osećaj koliko je malo potrebno da se „normalan život“ raspadne.
Zato se Variola vera i danas pominje, naročito u vremenima novih zdravstvenih kriza, kao opomena.
Virusi dolaze i prolaze, ali reakcije ljudi ostaju iste.
Strah, nepoverenje, solidarnost, panika, disciplina, sebičnost – sve se to ponavlja, samo u drugačijim okolnostima.
Zato ovakve priče žive i dugo nakon što virusi nestanu. One nas podsećaju da pandemije ne testiraju samo zdravstvene sisteme. Testiraju nas.
Komentari 0
ostavi komentar