Hoćete li i ovoga da ispratite? Nadam se!

Bukvalno nema oblasti i životne sfere gde možeš da zagrebeš i kažeš-dobro je. Sve je nekako bolesno i trulo do kostiju. Gde god čačneš, otvori se neka Pandorina kutija. Zdravstvo-katastrafa. Nikad više bolesnog naroda, nikad teže do dijagnoze, lekara i lekova. Državno zdravstvo tavori, preživljava, privatne ordinacije sa basnoslovnim cenama niču kao pečurke. Pravosuđe takođe. Svi mogući sistemi, ako uopšte postoje, zarđali su do raspada. Nasilje, pljačke, ubistva, crne hronike... Ne može više ni da se isprati.

A prosveta pod sloganom - "Za našu decu" - nikada manje nije brinula o deci. I bez obzira koliko vidimo i znamo da je teško i strašno...opet ono naše : "biće bolje" ili "ćuti, može i gore", ipak nas je uljuljkalo u nekavu tišinu da dalje od gunđanja i kritika po tastaturi, malo je ko išao.

Sve do kobnog jutra 3. maja kada smo šokirani i sablaznuti čuli da je u školi dečak od 13 godina, kao u najstrašnijim filmovima strave i užasa, napravio masakr i ubio osmoro vršnjaka i školskog čuvara i teško ranio nastavnicu i još mnogo nevine dece. Još u neverici, šoku i magnovenju, već posle dva dana dešava se ponovo stravičan zločin nad mladim nedužnim ljudima koji su se sasvim slučajo našli u vidokrugu pomahnitelog ubice. I u ovom sločinu je smrtno stradalo osmoro mladih između 15 i 25 godina, a mnogo njih je teško povređeno.

Zar je sve to moralo da se desi da bismo se trgli iz letargije, gluposti i neznanja, da otvorimo oči i sagledamo strašnu istinu u kojoj živimo i u kojoj se pečemo na tihoj vatri, nesvesni da svakog trenurtka može da izbije požar i da nas žestoko ispeče.

Izgleda da je moralo. A pravo je čudo da se nije desilo i ranije. Očekivalo bi se da će užasni masakri primirati ljude, da će svi zanemeti od strašne tuge i bola i da će bar neko vreme u tišini i sa pijetetom sahraniti preminulu omladinu. Međutim, to se nije desilo. Desilo se to da jedno zlo rađa i povlači za sobom još čitavu seriju nasilja svake vrste. I porodičnog i vrščnjačkog i maloletničkog. Kao da su se utrkivali ko će postati najveći od mnogih "Junaka doba zlog". Mnogi koji su na vlasti na čelu sa predsednikom države, svakodnevno su zasipali građane raznoraznim strašnim informacijama. I onima koje su morale da se saopšte i onima koje nikako nisu smele.

Umesto utehe i traženja rešenja, u svakodnevnim obraćanjima, građani od predsednika dobijaju dramu, uvrede i optužbe, bez trunke empatije i osećaja lične odgovornosti. Predsednik jednog dana viče, drugog dana se svađa sa nepoznatim i nevidljivim sagovornicima ili sa samim sobom, trećeg se prenamaže uz već dobro uvežbane dramske pauze. Radio je sve drugo, osim onoga što je morao da uradi i što bi svaki normalan predsednik i svaki normalan čovek uradio.

Nije otišao u školu gde se dogodio najstrašniji zločin u ovoj zemlji ikada, nije se upisao u knjigu žalosti, nije zapalio sveću i položio cveće ispred škole Vladislav Ribnikar. Ni on ni premijerka ove države nisu uradili ni ono najmanje što je osnovni civilizacijski i ljudski čin. Osim ministra prosvete, koji je tek posle nekoliko dana podneo ostavku i ministarke zdravlje kojoj se, u ovom slučaju teško može nešto zameriti, niko iz vlade se nije pojavio na mestima gde su se dogodili stravični zločini, niti na sahranama preminule dece i omladine.

U ponedeljak 8. maja, prvog dana po zvaničnom završetku dana žalosti, zbunjeni, tužni... ogorčeni građani izašli su na ulice. Da prošetaju, da vide da nisu sami, da svojom mirnom i dostojanstvenom šetnjom odaju počast preminulima, izraze saučešće porodicima i upute želje za oporavkom onima koji su u bolnicama. Bilo je mnogo naroda, neočekivano mnogo... Više hiljada pod simboličkim nazivom: "Srbija protiv nasilja".

Ne samo u Beogradu nego i u drugim gradovima Srbije. U Novom Sadu je šetnja bila usmerena ka obali Dunava, gde su građani bacali cveće da simbolično otplovi do Beograda. Sledeće okupljanje je zakazano pod istim sloganom već za petak, 12. maj, kada je broj okupljenih građana građana bio neuporedivo veći nego na predhodnom skupu. Bez licitiranja brojevima koliko ih je zaista bilo, očigledno više nego dovoljno da iznerviraju predsednika i njegove verne saradnike Sinišu Malog i Anu Brnabić, koji su se baš lepo zabavljali u nekom kafiću. Biće da je to bila kap u prepunoj čaši. Šta god da su hteli da postignu svojim sramnim kliberenjem na fotošopiranoj fotografiji, uspeli su da toliko razljute i revoltiraju ljude da su se sledećeg petka, 19. maja, okupili u broju koji Srbija skoro da nikada nije videla. Nepregledna kolona ljudi koračala je beogradskim ulicama do duboko u noć u neverovatnom miru i tišini sa samo jednom željom. Da u Srbiji ima snage i života, da je ovo proleće probudilo usnule, melanholične, depresivne. One koji su izgubili svaku nadu da se u Srbiji nekada može živeti bolje. Pored zrelih "šetača" sa tridesetogodišnjim stažom koji se ne predaju, ovog puta smo videli i mnogo mladih, srednjoškolaca sa svojim profesorima, mladih ljudi sa kućnim ljubimcima, trudnice, roditelje sa malom decom među kojima je bio i verovatno najmlađi učesnik protesta u kolicima koji ima samo sedam meseci!

Vesti i veličanstvene slike nepreglednih kolona kulturnih, mirnih, dostojanstvenih ljudi u Beogradu, u udarnim vestima, prenele su sve svetske agencije. Teško da bi se moglo bolje i kraće opisati ono što se u petak dešavalo na beogradskim ulicama, nego što je to učinio poznati umetnički fotograf Dragoljub Zamurović svojim postom na fejsbuk profilu:

- Pratio sam sve proteste u Beogradu od 1989. godine do danas. Mogu slobodno da kažem da NIKADA, apsolutno NIKADA, nisam video ovoliko mirnih demonstranata na ovom mestu. Sišao sam sa terase odakle sam snimio ovu fotografiju i uputio se ka Gazeli. Tu sam sreo čoveka koga sam upoznao 2000. godine na izbornom mestu gde je Milošević glasao. Upitao me je, smešeći se: "Hoćete li i ovoga da ispratite kao što ste Miloševića", slgenuo sam ramenima i odgovorio: "Nadam se" - glasio je njegov post.

dr Slavica Plavšić