Šta ostaje posle aplauza?

Vest o podvigu niških kardiohirurga je naišla na opšte oduševljenje, čestitke, divljenje i aplauze. Danima je na naslovnim stranama, tema je mnogih televizijskih emisija i debata. Vest je toliko velika i značajna da je obišla gotovo ceo svet. O tome su pisali strani mediji, niškim kardiohirurzima je čestitao i generalni direktor Svetske zdravstvene organizacije, i američki ambasador u Beogradu. Oglasio se čak i Novak Đoković, doduše, ne rečima, nego virtualnim aplauzom na svom Instagram profilu. Pokrenuta je i peticija da se lekarima sa kardiohirurgije iz Niša, dodeli ordenje za zasluge.

Naravno da nisu izostali ni komentari tipa "oni su samo radili svoj posao", "nadoknadili su ono što nisu uradili na vreme", "oni su položili Hipokratovu zakletvu, moraju tako" i "na njih treba da se ugledaju svi lekari i svi zdravstveni radnici u ovoj zemlji".

Bilo je i komentara da iza svega stoje populistčki motivi, želja i namera da se postignu drugi ciljevi, kao što su bolje pozicije, napredovanje u karijeri i slično.

Činjenica je da su mnogi životi spašeni i da je operisanim građanima omogućen kvalitetniji život. To je zaista vredno poštovanja i divljenja.

Bez obzira na to kako je ko doživeo i kako tumači, veliki podvig niških lekara se može posmatrati iz različitih uglova.

Ovakvim merama i žrtvovanjem se ne mogu ispraviti dugogodišnje greške sistema koje su dovele do liste čekanja od više meseci. Za izvesno vreme, liste čekanja će se ponovo formirati zato što nema dovoljno lekara, anesteziologa, medicinskih sestara i tehničara, higijeničarki, ali i radiologa, transfuziologa i drugih specijalnosti jer su svi oni deo tima; nema dovoljno operacionih blokova, zato što je organizacija loša i iz drugih znanih i neznanih razloga. O rešenjima ovih problema se, nažalost, tek pomalo govori, a gotovo ništa se ne sprovodi u delo.

Poznato je da u Srbiji nedostaje nekoliko hiljada lekara mnogih specijalnosti i još više medicinskih sestara i tehničara. I pored stalnih obećanja, nikako da se lekari sa zavoda prime u radni odnos, ili se primaju samo na po nekoliko meseci. Povremeno neko dobije mogućnost da krene na specijalizaciju, a sada se još i uslovljava da ona mora biti iz grupe deficitarnih, čak i kada je volonterska. Nikako da ulaganja u zdravstvo budu povećana, da se lekarima i zdravstvenim radnicima omoguće bolji uslovi za rad.

Koliko će ovi aplauzi trajati? Nekoliko dana, sigurno ne duže jer će se pažnja javnosti prebaciti na nešto drugo.

Da li se neko pita šta je sa porodicama i decom tih lekara i kompletnog osoblja, koji ni vikendom ne mogu da budu sa svojima? Deci nije važna činjenica što im je otac lekar, poznati hirurg, heroj. Deci je potreban - tata. Nežan, pažljiv, brižan, koji ima vremena i energije da im se posveti. Deci je potrebna mama koja će imati vremena da se odmori, da završi nebrojeno mnogo obaveza i da se poigra sa njima. Deca ne vole kada su im roditelji umorni, razdražljivi i nemaju vremena za njih. A to propušteno vreme se teško može ikada nadoknadi, jer deca brzo porastu i ako nemaju dovoljno pažnje i ljubavi u svom domu, oni će je ubrzo potražiti na nekom drugom mestu. Možda na ulici ili u nekom lošem društvu.

Tako dolazimo do teorija apsurda. Lekari i zdravstveni radnici treba da rade danonoćno i bez nadoknade jer su sami izabrali da se bavi humanim poslom i jer su, zaboga, položili Hipokratovu zakletvu. Da bi pomogli svojim pacijentima, treba da zapostave svoje porodice i da čak ni slobodne vikende ne provodu sa njima.

Šta ostaje posle aplauza, ordenja, heroja? Društvo ih uglavnom zaboravi ili od velikih heroja postanu antiheroji anatemisani nekim pogrdnim epitetima, kao na primer u aferi "Helihopter", i to uglavnom zbog pogrešnih poteza države.

Pamtimo aplauze sa prozora u osam sati za vreme najjačeg talasa kovida, koje su kasnije političari prisvojili za sebe. Ubrzo zatim, taj aplauz se pretvorio u lupanje u šerpe, u znak protesta.

Šta je ostalo posle tih aplauza?

Srbija je izgubila 147 lekara i bar tri puta više drugih zdravstvenih radnika. Mnogi od njih su bukvalno žrtvovani, radeći danonoćno bez adekvatne zaštite, bez dovoljno pauza i odmora. Tada je za nekima od njih plakala cela Srbija. Ko ih se još seća? Njihove porodice i prijatelji. Iza nekih od njih su ostala maloletna deca koja nisu dobila ni stipendija za dalje školovanje. A oni su dali svoje živote za dobrobit svih nas. I oni su bili slavljeni, hvaljeni heroji. Kratko! Posle toga je i sama ministarka zdravlja tražila dokaze da je i jedan lekar preminuo od kovida-19.

Država ih je zaboravila, kao i mnoge druge svoje heroje.

Umesto gromoglasnih aplauza i ordenja, svim lekarima i zdravstvenim radnicima u Nišu, koji su radili vikendima i prekovremeno, treba isplatiti zarađeni novac do poslednje pare.

Mnogi lekari će pre ili posle specijalizacije otići u inostranstvo ili u privatnike. Otići će tamo gde će se njihov rad vrednovati i adekvatno nagraditi. Tamo gde će za svoj rad dobijati novac koji su zaradili, a ne samo virtuelne aplauze na društvenim mrežama.

Zato molimo doktore da prestanu da budu - heroji, da ne izgaraju na poslu i da ne rade prekovremeno kako bi smanjili liste čekanja, već da svoj posao rade časno i najbolje moguće. Da nastave da spašavaju tuđe živote, ali da čuvaju svoje, jer su potrebni porodicama i drugim pacijentima. A državne i zdravstvene institucije bi trebalo da se potrude da zdravstvenim radnicima obezbede dobre uslove za rad i pristojne plate od kojih bi mogli da žive časno i dostojanstveno i da sistemski reše problem listi čekanja.

Još jednom, svaka čast i poštovanje lekarima iz Niša za sve što su uradili, ali to nikako ne bi smelo da postane uobičajena praksa.

Osim ako ovo nije okupljanje izvesnog broja mladih pametnih ljudi koji neće da odu iz ove zemlje, koji svojim delima i rezultatima, svojim primerom pokazuju lokalnu i opštu nesposobnost zdravstvenog sistema da se organizuje drugačije i bolje. Možda su se ovi zdravstveni radnici prvi put okupili i oglasilili se stručno, organizaciono i javno... uprkos zabranama da o tome javno govore. Ako je tako, onda još veće bravo i srećno sa idejom i u borbi koja ih je okupila.

Dr Slavica Plavšić