Vredi li budžetska plata gutanja sopstvenog mišljenja i poniženja?

A nema ni razloga za uzrujanost, izborili su se sa nasleđem fašizma.

Može se, istina, naročito u manjim, zatvorenim selima, osetiti animozitet prema strancima, ali cenim da je to ona, lokalna vrsta prezira kakva postoji na svim podnevcima.

Među prijateljima nemam nikoga ko podržava Vučića. Međutim, imam onih, koji ga interno ne podržavaju, ali javno moraju da ćute.

Više puta sam čuo, kroz formu izvinjenja i sramote, da ne smeju reagovati, ne samo na moje tekstove na društvenim mrežama i portalima, nego i na slike ili na neku objavu humorističnog karaktera.

Ne smeju iz jednog razloga, zbog posla i rizikovanja elementarne egzistencije.

Roditelji se odreknu svega da bi te školovali, završiš fakultet, dobiješ posao, ali izgubiš dostojanstvo.

Vredi li budžetska plata gutanja sopstvenog mišljenja i poniženja u kom te vucaraju po stranačkim mitinzima i ćačkim kampovima?

Neko će reći lako je tebi propovedati sa bezbedne distance.

I jeste, istina, ne zavisim od stranke, ni od politike, ali ovo nije tekst koji osuđuje ljude primorane da ćute, nego konstatacija da je perfidni oblik fašizma, jednoumlja i uskraćivanja najosnovnijeg ljudskog prava, prava na mišljenje, življi nego ikada.

I to ne u kolevci istog, nego u narodu koji navodno gaji slobodarske tendencije, ali se boji prebrojavanja lajkova podrške na Fejsbuku.

Deveti maj ne sme biti dan u kojem gledamo s kim su se sastali svetski moćnici, nego ideal lične katarze, iz koje će vrisnuti sloboda, jer ne postoji bolji rob od onog koji je zadovoljan šakom pirinča potopljenog u činiju mlake vode.

Davor Cicović