Dečak kome je vuk bio čovek, a čovek - vuk

Nisu znali ko je, odakle je, čiji je, ništa. Dali su mu ime Haris Pućurica. Smešten je u centralno prihvatilište za decu i omladinu u Beogradu, gde je ostao do 1992. godine. Tada je stigla zapovest da se deca vraćaju u one centre iz kojih su došla. Haris je vraćen natrag u BiH. O njegovom kratkom i neobičnom životu snimljen je film „Ničije dete”, reditelja Vuka Ršumovića, koji je na festivalu u Veneciji pobrao simpatije publike i tri nagrade.

Harisovo poreklo je ostalo misterija. Možda se jednostavno odšetao ka šumi od roditelja, možda su ga mesecima tražili i nisu uspeli pronaći. Možda je bio ostavljeno dete, a možda su roditelji imali saobraćajnu nesreću, a on je jedini preživeo i izgubio se negde u gustim šumama. Možda...

Niko ga nije tražio, a nije ni on. O njegovom životu zna se samo onoliko od kad su ga pronašli pa do dana kada je kao prilično socijalizovano dete, četiri godine kasnije napustio beogradsko Centralno prihvatilište za decu i omladinu. Ime su mu dali lovci i tako mu odredili i naciju i veru. Odakle je došao i gde je posle otišao i danas je misterija. Neki tvrde da su čuli kako je poginuo negde na ratištu u Bosni. Uglavnom, nikad se više nije javio nikom.

Treba pomenuti da je sama socijalizacija u Domu išla jako teško. Nije se bojao ljudi, ali jeste tehnologije. U početku je odbijao kuvanu hranu i jeo s poda ili kante za smeće. Nije imao higijenske navike. Često su ga nalazili u čučećem položaju ispod stola. Nakon mnogo truda uspeo je da nauči da govori, a posle i da čita i piše. Uprkos svemu deca su ga prihvatila i pomagala mu na sve načine.

Vraćen je tamo gde je pronađen. Obukli su mu uniformu i poslali ga u šumu...

Tu je zatvoren krug njegovog života. Kažu da ga je ubio zalutali metak, a ko zna, možda još i danas pleše sa vukovima. Dečak kome je vuk bio čovek, a čovek - vuk.